Nije se školovala za kancelariju

– Pa, na neki način, imam. Ja sam diplomirani inženjer šumarstva, odsek za zaštitu od erozije i uređenje bujičnih tokova – sa smeškom nam je odgovorila Bojana Kojović, brišući šakom znojne kapi sa čela.

Stekavši fakultetsku diplomu, Bojana je obavila pripravnički staž u ovdašnjoj šumskoj upravi „Srbijašuma”, čekala neko vreme na posao, a od aprila je, posredstvom Nacionalne službe za zapošljavanje, počela da zarađuje u Javnom preduzeću za izgradnju opštine koje brine o gradskim zelenim površinama.

– Sa nečim se mora početi, uostalom nisam se ni školovala za poslove u kancelariji. Započela sam radni staž košenjem trave u parku, uređivanjem uličnih drvoreda, plevljenjem cvećnjaka. Moj alat je ova motorna kosačica, budačić i rukavice. Radim napolju, pod vedrim nebom, što je bolje nego da stojim za tezgom u prodavnici ili služim goste u zadimljenom kafiću – govori nam glasno da bi nadjačala brujanje motora kosačice.

Više je razloga da inženjer šumarstva bude tražen u drugim zemljama. Šume u Evropi i svetu su veoma ugrožene, a vesti o poplavama i odronima koji nanose neizmerljivu štetu u materijalnim i ljudskim žrtvama su svakodnevne. A upravo su erozije i bujice Bojanin „fah”. Međutim, ova devojka kaže da nikada nije pomislila da napusti Srbiju (služi se engleskim jezikom), da ode u bilo koju zemlju sveta, osim kao turista, iako je svesna poteškoća u zapošljavanju mladih i obrazovanih u svojoj zemlji.

– Nije dobro to što, u današnje vreme, malo mladih uspeva da odmah nađe zaposlenje u skladu sa svojom diplomom. Spomenula sam prodavnice i kafiće, a u njima je malo radnika sa svedočanstvima trgovačke ili ugostiteljske struke, najčešće su to gimnazijalci i srednjoškolci raznih zanimanja, nesvršeni studenti, a susrećemo podosta i sa fakultetskom diplomom. Važno je ne biti dokon, jer nerad je velika bolest, a dobro je što za večernji izlazak ne moram od roditelja da tražim džeparac, što od svoje plate mogu ponešto sebi da kupim. Jedna moja prijateljica mi je lepo rekla: „To što ti radiš u parku, svako radi u avliji kod svoje kuće besplatno, a ti radiš za pare”.

Tako nam govori Bojana, bez žalbe na sudbinu i bez gneva na „ovu vlast i državu”, sve osmehujući se. Nije zabrinuta ni za to što će joj ugovor o povremenim poslovima isteći poslednjeg avgustovskog dana. Možda joj produže na još četiri meseca, a redovno i prati konkurse tražeći posao u svojoj struci; uostalom, kaže, treba ostati u optimističkom raspoloženju, uvek može da iskrsne nešto.

Šume se suše i proređuju, poplave prave neviđene štete, erozijom i odronima Srbija ne oskudeva, naprotiv... Zar tu nema posla za Bojanu koja ni po koju cenu neće da ode iz ove zemlje?