Избори без избора

Ноћ пред септембарске председничке изборе 2000. године, на којима је пао Слободан Милошевић, интервјуисала сам за један опозициони лист једног од лидера тада већ прилично посвађаног ДОС-а и питала га шта то они нуде грађанима осим да гласају против Милошевића. Уместо одговора, добила сам љутито питање: „А на чијој си ти страни, мајке ти?”. Уместо одговора, питала сам и ја њега: „А шта тебе брига на чијој сам страни? И шта ако сам на Милошевићевој?”.

Није он мислио да ћу ја сутрадан да гласам за Милошевића. Није мислио ни да сам га због тога питала зашто је он бољи од Милошевића.

Мислио је само да ме опомене. Ако нисам са њима, онда сам против њих.

То је био одговор.

Избори су од тада до данас све чешћи, а избора је све мање. Последњи председнички избори прилично су нам јасно показали да нам прети повратак на ону предизборну ноћ од пре осам година. На избор – са мном или против мене. Тако је лакше добити изборе. А најлакше је када изгледа да нема избора. 

И ово данашње дељење Србије, а поготово оно које нам тек предстоји, иако се може учинити другачије, није ништа друго него оно када смо се делили на четнике и партизане. Не зато што су они који нас деле исти, него зато што ни ми нисмо другачији. И зато што после сваког свог погрешног избора ниједном нисмо помислили да нешто није у реду у начину на који бирамо.

Поштено се запитајте, у себи, насамо, да ли заиста верујете да ваш комшија који не воли Тадића није ни за Коштуницу? Најискреније што можете пробајте да одговорите на питање: „Да ли верујете онима што тврде да нису ни за кога и да ни за кога неће да гласају?” Закуните се да нисте ни за тренутак помислили да тај само неће наглас да каже да је за Чеду или Тому.

Сви смо ми, помало макар, за некога. И све више ћемо да будемо. А што смо више за њих, све мање смо за себе.

Истина, на брисаном простору између две стране тешко се преживљава. Ту између већ дуже време тешко да шта може да се запати. Ту између, и осам година касније, једино што смо спремни да поставимо јесте ограда између две стране преко које мало-мало па неко претрчава на ону другу. Зато што се предомислио или покајао. Или зато што је схватио да то није прави избор. А често и само зато што му се оно друго и туђе увек чини лепше и боље.

Пристали смо да живимо живот који је нечија предизборна кампања А у том, као и у сваком другом рату, нема места за оне између. Преживљавају само они који схвате да ако нисте са нама, онда сте против нас.