Izbori bez izbora

Noć pred septembarske predsedničke izbore 2000. godine, na kojima je pao Slobodan Milošević, intervjuisala sam za jedan opozicioni list jednog od lidera tada već prilično posvađanog DOS-a i pitala ga šta to oni nude građanima osim da glasaju protiv Miloševića. Umesto odgovora, dobila sam ljutito pitanje: „A na čijoj si ti strani, majke ti?”. Umesto odgovora, pitala sam i ja njega: „A šta tebe briga na čijoj sam strani? I šta ako sam na Miloševićevoj?”.

Nije on mislio da ću ja sutradan da glasam za Miloševića. Nije mislio ni da sam ga zbog toga pitala zašto je on bolji od Miloševića.

Mislio je samo da me opomene. Ako nisam sa njima, onda sam protiv njih.

To je bio odgovor.

Izbori su od tada do danas sve češći, a izbora je sve manje. Poslednji predsednički izbori prilično su nam jasno pokazali da nam preti povratak na onu predizbornu noć od pre osam godina. Na izbor – sa mnom ili protiv mene. Tako je lakše dobiti izbore. A najlakše je kada izgleda da nema izbora. 

I ovo današnje deljenje Srbije, a pogotovo ono koje nam tek predstoji, iako se može učiniti drugačije, nije ništa drugo nego ono kada smo se delili na četnike i partizane. Ne zato što su oni koji nas dele isti, nego zato što ni mi nismo drugačiji. I zato što posle svakog svog pogrešnog izbora nijednom nismo pomislili da nešto nije u redu u načinu na koji biramo.

Pošteno se zapitajte, u sebi, nasamo, da li zaista verujete da vaš komšija koji ne voli Tadića nije ni za Koštunicu? Najiskrenije što možete probajte da odgovorite na pitanje: „Da li verujete onima što tvrde da nisu ni za koga i da ni za koga neće da glasaju?” Zakunite se da niste ni za trenutak pomislili da taj samo neće naglas da kaže da je za Čedu ili Tomu.

Svi smo mi, pomalo makar, za nekoga. I sve više ćemo da budemo. A što smo više za njih, sve manje smo za sebe.

Istina, na brisanom prostoru između dve strane teško se preživljava. Tu između već duže vreme teško da šta može da se zapati. Tu između, i osam godina kasnije, jedino što smo spremni da postavimo jeste ograda između dve strane preko koje malo-malo pa neko pretrčava na onu drugu. Zato što se predomislio ili pokajao. Ili zato što je shvatio da to nije pravi izbor. A često i samo zato što mu se ono drugo i tuđe uvek čini lepše i bolje.

Pristali smo da živimo život koji je nečija predizborna kampanja A u tom, kao i u svakom drugom ratu, nema mesta za one između. Preživljavaju samo oni koji shvate da ako niste sa nama, onda ste protiv nas.