„Својеглаво” сам уређивала Политику

Два пу­та сам би­ла глав­на уред­ни­ца По­ли­ти­ке. Мо­је је ис­ку­ство да ни­јед­на власт не во­ли да на том ме­сту се­ди не­ко ко уми­сли да мо­же са­мо­стал­но да уре­ђу­је но­ви­не. Сме­њи­ва­на сам и от­пу­шта­на, што је по­сле увек пра­ће­но ши­ка­ни­ра­њем на стра­ни­ца­ма По­ли­ти­ке. У вре­ме Бо­ри­са Та­ди­ћа пљу­ва­ње по сме­ње­ном глав­ном уред­ни­ку до­зво­ље­но је Бо­шку Јак­ши­ћу (Гу­ли­вер и Ли­ли­пу­тан­ци, 5. ок­то­бар 2008), док то за вла­сти Алек­сан­дра Ву­чи­ћа ра­ди спољ­ни са­рад­ник ко­ји је не­кад при­ре­ђи­вао „Од­је­ке и ре­а­го­ва­ња“, ру­бри­ку ко­ја је По­ли­ти­ку већ јед­ном ога­ди­ла при­стој­ној Ср­би­ји.   

За­што увла­чим пред­сед­ни­ка Ср­би­је у ову при­чу? Јер га Го­ран Ко­зић у По­ли­ти­ци по дру­ги пут за ме­сец да­на бра­ни од ме­не, са­да (По­ли­ти­ка ни­је плен, 5. ју­ни) због мо­је ко­лум­не у „Не­дељ­ни­ку“ („БИА или ЦИА“, 1. ју­ни). Ево ре­че­ни­це ко­ја је за­бо­ле­ла: „Алек­сан­дру Ву­чи­ћу се По­ли­ти­ка – очи­шће­на од Да­не По­по­вић, Бо­ри­са Бе­го­ви­ћа, Ду­ша­на Пе­три­чи­ћа и Го­ра­на Мар­ко­ви­ћа, а обо­га­ће­на Го­ра­ном Ко­зи­ћем и Ђор­ђем Мар­ти­ћем – ко­нач­но чи­ни урав­но­те­же­ни­јом“. 

Пред­сед­ник је јав­но ре­као да му се По­ли­ти­ка са­да чи­ни урав­но­те­же­ни­јом и не знам за­што га Ко­зић бра­ни од ње­го­ве соп­стве­не из­ја­ве. А не иде ми у гла­ву да би­ло ко­ме при­ја да му Го­ран Ко­зић бу­де адво­кат, или ко­лум­ни­ста, све­јед­но. Мно­ги су ње­го­во име за­бо­ра­ви­ли, не­ки за ње­га ни­су ни зна­ли, али Ко­зић је ви­со­ко на ли­сти за­слу­жних за ру­ше­ње угле­да нај­ва­жни­јег ли­ста на Бал­ка­ну. По­ли­ти­ка је би­ла нај­го­ра ка­да је за њу пи­сао Го­ран Ко­зић. 

За­што то ка­жем? Ево ње­го­вог сти­ла, по злу чу­ве­ног и мно­ги­ма пре­по­зна­тљи­вог: „Док смо ми ов­де за­вр­ша­ва­ли фа­кул­те­те и ула­зи­ли у По­ли­ти­кин храм, она је ја­ха­ла ка­ми­ле у Ал­жи­ру и чу­ва­ла ов­це у Са­ра­је­ву. Не у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву, и са­мо ов­це, не и пра­си­ће, ако раз­у­ме­те о че­му го­во­рим“. Прет­ход­но ме Го­ран Ко­зић „раз­от­крио“: ни­сам „ро­ђе­на Бе­о­гра­ђан­ка“, Смај­ло­вић је пре­зи­ме мог бив­шег му­жа, де­во­јач­ки сам се пре­зи­ва­ла Угри­ца. То су ујед­но и је­ди­не ма­те­ри­јал­не исти­не у Ко­зи­ће­вом тек­сту „По­ли­ти­ка ни­је плен“, ко­је су сва­ка­ко по­мо­гле да сва­ки чи­та­лац до­бро раз­у­ме о че­му Ко­зић го­во­ри, кад го­во­ри о ја­ха­њу, ов­ца­ма и пра­си­ћи­ма. 

За­што По­ли­ти­ка на­но­во ска­че у јед­но те исто Ко­зи­ће­во бла­то? Ни­ка­да у сво­јој исто­ри­ји ни­је би­ла бла­то­ид­на, сем ка­да је за њу ра­дио Го­ран Ко­зић. Риб­ни­ка­ри су 1904. осно­ва­ли лист ко­ји је, ци­ти­ра­ћу Јо­ва­на Ду­чи­ћа, сво­јим уљуд­ним го­спод­ским то­ном и из­бе­га­ва­њем по­гр­да, у срп­ско но­ви­нар­ство до­нео „је­дан чи­тав но­ви сми­сао“. Би­ло је и та­да ли­сто­ва „ко­ји су ши­ри­ли та­ко ру­жан и про­стач­ки из­раз да је но­ви­нар­ство ру­ши­ло дру­штво“, тро­ва­ли ва­здух „сво­јим од­врат­ним ре­че­ни­ца­ма“, у ко­јим је „све би­ло мо­гу­ће ре­ћи без кон­се­квен­ци­ја и на­зад се при­ми­ти без гну­ша­ња“. Сра­мо­та је за По­ли­ти­ку и што је рат­них де­ве­де­се­тих об­ја­вљи­ва­ла „од­врат­не ре­че­ни­це“ Го­ра­на Ко­зи­ћа. Али от­куд ње­ном уред­ни­штву иде­ја да се то по­но­во сме? Ко­зи­ће­ве ре­че­ни­це ни­кад ни­је би­ло мо­гу­ће при­ми­ти без гну­ша­ња, Ко­зић про­из­во­ди гну­ша­ње. 

По­ли­ти­ка је ва­жно на­ци­о­нал­но до­бро ко­јим др­жа­ва Ср­би­ја упра­вља. Алек­сан­дар Ву­чић ни­је во­лео на­чин на ко­ји сам уре­ђи­ва­ла По­ли­ти­ку, али пр­ва ћу при­зна­ти да је ду­же он био спре­ман да тр­пи ме­не и мо­ју уре­ђи­вач­ку по­ли­ти­ку, не­го што сам ја би­ла спрем­на да тр­пим ње­гов на­чин упра­вља­ња ли­стом. За­то сма­трам да му при­па­да­ју бит­не за­слу­ге за мо­је „сво­је­гла­во“ (из­раз Те­о­фи­ла Пан­чи­ћа) уре­ђи­ва­ње По­ли­ти­ке на ко­је сам ве­о­ма по­но­сна, без об­зи­ра на то што се наш за­јед­нич­ки екс­пе­ри­мент по ме­не ло­ше за­вр­шио. 

Али за­то му с пра­вом при­па­да­ју и за­слу­ге за но­во­про­на­ђе­ну „рав­но­те­жу“ са Го­ра­ном Ко­зи­ћем и Ђор­ђем Мар­ти­ћем.

Но­ви­нар