Заробљени ум

Уочи полагања заклетве Александра Вучића као новог председника Републике Србије, велики део коментатора имао је потребу да мање или више ефектно проблематизује чињеницу да је овај одлучио да се осим над Уставом симболички заклиње и над репликом Мирослављевог јеванђеља. После заклетве, међутим, примат је преузела анализа свечаног говора приликом преузимања нове функције, односно нарочито оног дела тог говора у коме је парафразиран Џорџ Орвел: „Уосталом, слобода и јесте, по Орвелу, ништа друго него могућност да људима кажеш и оно што не желе да чују, и то је један од принципа којих ћу се држати и у мом односу према народу и грађанима Србије”. Без икаквог систематичног трагања за текстовима у којима се анализира Вучићево позивање на наведене Орвелове речи, наишао сам на неколико у којима се што директно што индиректно препознаје цинизам у ситуацији кад се ауторитарни владар позива на једног од неколицине писаца што су глобално препознати као симболи борбе против тоталитаризма.

писац и новинар

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ