ТАДИЋ НА ИБАРСКОЈ МАГИСТРАЛИ

Као и прошлог четвртка, и данас, у тренутку настајања овог текста, не знам каква ће бити одлука владе. Прошле недеље сам погодио да ће се продужити рок за отпочињање изградње аутопута Хоргош–Пожега, а судећи по реакцијама дојучерашњих коалиционих партнера исто ће бити с руским „гасним аранжманом”.

Преведено на српски, узајамно гађење оних који су до пре неку недељу чинили Владу Србије надјачало је потребу да се ефикасно ради на два најкрупнија инфраструктурна пројекта у земљи– симболички, приде, раздвојена на два пола српских интересних сфера – Европа аутопут, а Русија – гас.

Но, осим драматских околности, тако згодних за изборна препуцавања, мало тога је исто у пословима у везиса ова два капитална подухвата.

Код аутопута једино није заказала Дојче банка. Хоће те банке да терају мак на конац, па нису хтели да дају гаранцију на нешто што су наши, све кријући детаље од домаће јавности, утаначили с извођачима радова. Банка не би да изгуби паре, па се сада сазнаје да она хоће да пружи гаранцију под нешто другачијим условима него што је предвиђено уговором.

Да не набрајам, у вери да ће читаоци с тим бити упознати, главни захтев је да концесионар прво измирује своје обавезе према кредиторима, па тек онда плаћа држави Србији концесиону надокнаду, ако преостане пара за ту надокнаду, у шта неки сумњају од самог почетка, тврдећи да и уз европску цену друмарине проток возила тим путем не гарантује рентабилност.

Банка је банка, па тражи да држава путарину, наплаћену у динарима, концесионару плаћа обрачунату по фиксном девизном курсу, сасвим обрнуто од онога кад вам банка да динарски кредит, а унесе девизну клаузулу, па валутне осцилације падају на терет корисника кредита.

Рекао бих да су ово важна питања. Србија нема искуства с концесијама и захтеви Дојче банке дођу као нека бесплатна подука у тој сфери јавних послова, а једино је нервозни Велимир Илић из целе приче извукао закључак да ће свака жртва Ибарске магистрале ићи на душу Бориса Тадића.

После су Илића други „народњаци” правдали понетошћу на страначкој изборној конвенцији где му се учинило да види Тадића како камионом крља друге учеснике у саобраћају у чачанском Коњевића пољу.

Шта ли ћемо тек чути поводом гасног аранжмана? Руси су као Дојче банка. Неће с нама да се играју док држава, преко парламента, односно закона, не ратификује посао. У озбиљним стварима нема импровизација. Да неко мисли мало даље од сутра обезбедио би, с обзиром на то да је постојала подршка Демократске странке за гасни аранжман, да он буде ратификован пре него што је, због губитка поверења унутар владе, распуштена скупштина.

Сад се правници надгорњавају око могућности да се распуштени ипак окупе, али је највероватније да ће ратификација сачекати нову скупштину, ако не и владу. У знаменитом делу проте Матеје Ненадовића, под насловом „О Правителствујушчем совјету”, први српски дипломата, цитира Чарториоског, руског министра иностраних послова: „Јербо нити ће Росија, нити икаква држава, кореншподирати са једним човеком, но са народом и синодом”.

Добро, у садашњем случају, није синод него је скупштина, нити је реч о једном човеку. Србија 1805. није имала институционално устројство, а данас, 2008. има разорено институционално устројство, разорено пред закључење два огромна, капитална пројекта од којих умногоме зависи и будућност, па се ови пројекти одлажу, с узајамним оптужбама о изборној користи и штети, док се не конституише нови синод, за кога ме је страх да неће бити ефикаснији од распуштеног.

Овде, иначе, постоји некакво наопако уверење да се политика исцрпљује у изборима, да су ови сами себи сврха, а не да је политика људска делатност од које се очекује да унапређује цивилизацијске стандарде и културне моделе, неки пут по цену сарадње с онима у које, по неким питањима, немате поверења.

До 11. маја, а оправдана је бојазан да ће бити исто и дуго после тога, српска политичка агенда исцрпљиваће се на питањима ко је кога убио на Ибарској магистрали.