Дреновина

Тренутна међугодишња стопа инфлације од 11,8 одсто ни за кога није изненађење, а понајмање за самог гувернера Народне банке Србије Радована Јелашића. Гувернер је то у смирај 2007. и сам наговестио, рекавши да ће прво полугође 2008. обележити двоцифрене стопе инфлације, а да се њено малаксавање може очекивати тек од лета. Тада, разуме се, није могао знати за ванредне парламентарне изборе и све оно што ће након њих доћи.

Пошто му је зауздавање инфлације и њено свођење у цивилизоване – европске стопе у опису посла, гувернер је најавио и непопуларне новчане мере да би такав изнуђени развој догађаја колико-толико ублажио

У скученом маневарском простору, с двоструком предизборном трком, за парламент и локалну самоуправу, с неизвесним исходом постизборне политичке конфигурације и сталним стресовима на светским финансијским и робним берзама, гувернер поскупљује кредите, „хлади” набујалу домаћу потрошњу, али, гле чуда – поспешује динарску штедњу ослобађањем зајмова у националној валути од обавезног депозита. И?

Ништа. Инфлација је ушла у свој злоћудни ритам. Прави сама себе. Нема дана да нешто не поскупи или да се не најави нека нова корекција цена. Од хлеба, уља, брашна, млека, меса… горива, струје, гаса, грејања. И све то у 10, 20, 30, па и 40 процената. Постоцима који подсећају на „јуначко” инфлаторно доба из деведесетих година.

Спирала се све брже окреће, а влада у оставци и завађени министри, немоћни да било шта учине и да гувернеру олакшају посао, доносе неспроводиве уредбе о интервентним увозима уља и пшенице или, чак, измамљују обећања од власника појединих фабрика да неће, по систему „мајке ми”, повећавати цене својих производа.

Својевремено је велики Виб поводом сталних поскупљења од пре двадесетак и кусур година једном згодном приликом рекао да га страшно погоди свако поскупљење, али да га разгали његово образложење. Тако нешто нам се баш сада догађа. Новине су пуне умирујућих образложења министара о узроцима поскупљења, од лањске суше до хаоса са ценом сирове нафте, али од тога, осим скупљања јевтиних предизборних поена, никаква вајда. Суша је била и у Европи. Барел нафте тамо није јевтинији него за нас, али инфлација у ЕУ је у просеку 3,1. Због те стопе дрхте у централној банци ЕУ у Франкфурту. Они знају с чим се суочавају и какву информацију (про)носи толика стопа инфлације. Није нам ништа утешно што се Словенци бакћу са стопом од шест, Мађари са осам или Бугари са 12 процената. Они су бар тамо где ми још не можемо ни да пригвиримо.

Код нас се, дотле, витла политички карусел, а гувернер по ко зна који пут, остављен на цедилу од владе и Министарства финансија, сам цеди суву дреновину, безуспешно покушавајући да ослобођеног духа поново врати у боцу. Он још истрајава у намери да задату, циљну инфлацију у 2008. одржи у распону од три до шест одсто, али како је кренуло, а на то се натоварила и потпуна неизвесност формирања владе до лета и њена будућа буџетска политика, сви су изгледи да нам предстоји доста вруће инфлаторно лето и јесен сасвим усахлих економских надања.