Човек са дозволом за убијање

„Убијао сам српске полицајце, убијао сам српске цивиле, ликвидирао сам непослушне Албанце”, написао је Рамуш Харадинај у предговору своје књиге „Приче о рату и слободи”. „Још као дете постао сам свестан да је решење албанског и косовског питања могуће само силом. Од малих ногу спремао сам се за обрачун са Србима, а у ОВК сам ступио 1994. године, када сам, до зуба наоружан, са својим истомишљеницима, преко Албаније, стигао на Косово и Метохију, из Швајцарске”, написао је Харадинај.

Харадинај је рођен у селу Глођане, општина Дечани 3. јула 1968. године. Завршио је средњу школу, а војни рок је 1989. године служио у ЈНА у Пироту и Димитровграду. Лети је радио у Швајцарској, зими боравио на Косову, где је 1991. оптужен, због наводног учешћа у демонстрацијама. Након суђења отишао је у Швајцарску, где је приступио Народном покрету Косова, организацији из које је настала ОВК. У Швајцарској је радио као избацивач у ноћним клубовима и, по његовим наводима, тренирао кунг-фу. У књизи је демантовао да је икада био у Легији странаца, како су се тумачили његови „тренинзи у Француској”.

Како наводи Танјуг, Харадинај је 1996. у Албанији прошао војну обуку и учествовао у формирању база у местима Кукеш и Тропоја, на северу Албаније. Из тих база је организовао шверц оружја на Косово, а затим – 1997. или 1998. (подаци се разликују) са својом браћом формирао штаб ОВК за Метохију и специјалну јединицу „Црни орлови”. Због бруталности у борбама против Срба, међу Албанцима је веома брзо стекао статус хероја и постао командант оперативне зоне у Метохији, коју Албанци зову „Дукађини”.

Процењује се да је под његовом командом за две године ликвидирано више од 300 људи, а киднаповано више од 400. У сукобима на Косову изгубио је, према неким изворима, оца и једног од двојице браће, а према другим – оба брата.

Западне агенције пренеле су оцене неименованих дипломата да је Харадинај био један од главних сарадника НАТО за време бомбардовања на Косову и Метохији, један од неколико команданата којима је НАТО дао сателитске телефоне да би координисали нападе.

У зони у којој су деловале његове јединице вођене су, како је пренео Ројтерс, можда и најжешће борбе са српским снагама безбедности, а сам Харадинај се показао као жесток вођа „који не прашта”.

Његова јединица одговорна је за свирепа мучења и убијања више десетина Срба, цивила, чија су тела пронађена у Радоњићком језеру и по сеоским бунарима у општини Дечани. Из сукоба са припадницима руског контингента мировних снага на Косову 2000. године изашао је са повредом ока и повезом.

Неколико месеци касније рањен је у пуцњави недалеко од родног места. Још један ударац доживео је 2002. године, када су међународне судије на Косову осудиле његовог брата Даута на пет година затвора због отмица и мучења које је резултирало смрћу четворице припадника ФАРК-а, оружане формације косовских Албанаца блиске лидеру Демократског савеза Косова Ибрахиму Ругови.

После НАТО интервенције постављен је за команданта Косовског заштитног корпуса, а 2000. основао је Алијансу за будућност Косова, најављујући политички ангажман, који га је 2004, у 36. години, довео до премијерске функције.

Власти у Београду подигле су против Харадинаја 108 кривичних пријава због сумње да је извршио кривична дела тероризма, удруживања ради непријатељске делатности и убијања цивила.

Хашки трибунал је подигао оптужницу против њега 4. марта 2005, а Харадинај је потом поднео оставку на место председника привремене владе и 9. марта се добровољно предао Трибуналу. Истог дана је, заједно с двојицом кооптужених, Идризом Баљајом и Лахијем Брахимајем, пребачен у притворску јединицу Схевенинген.

Тадашњи шеф Унмика Серен Јесен-Петерсен изјавио је тим поводом да поштује Харадинајеву одлуку, али је и изразио жаљење што, како је навео, више неће сарађивати „с блиским партнером и пријатељем. „Харадинајева одлука да сарађује са Хашким трибуналом, упркос његовом непоколебљивом уверењу да је невин, и иако је све то болно за њега и његову породицу, за Косово и за његове пријатеље, укључујући и Унмик, истовремено је пример све веће политичке зрелости Косова”, нагласио је Јесен-Петерсен у саопштењу издатом 8. марта 2005.

Доскорашња главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте је у више наврата јавно говорила и у извештајима упозоравала на велике проблеме са којима се тужилаштво суочавало у обезбеђивању сведока оптужбе, зато што су били суочени са директним претњама и притисцима.

Бивша тужитељка у књизи „Лов. Ја и ратни злочинци”, окривила је мисију УН у јужној српској покрајини да је ометала сарадњу са Трибуналом тако што је одбијала да реши проблем заштите сведока и пружањем подршке Харадинају.

Документа Унмика које је тужилаштво тражило, била су понекад „приређена или састављена тако да се нису могла користити у судници”, о чему је Дел Понтеова известила и тадашњег генералног секретара УН Кофија Анана. Она наводи да је првог човека светске организације обавестила о плакату у центру Приштине са ликом Харадинаја и поруком подршке Јесен-Петерсена.

„Пренела сам и да је у јесен 2005. други човек Унмика присуствовао свадби једног блиског Харадинајевог рођака”, пише Дел Понтеова наводећи да се Анан сложио да је то непримерено.

„Изгледало је да се Јесен-Петерсен више противи подизању оптужнице од самог Харадинаја. Јесен-Петерсен имао је пријатељске односе с Харадинајом и то није крио у саопштењу које је издао одмах по објављивању оптужнице”, указује бивша тужитељка.

„Речи хвале Јесен-Петерсена указивале су не само да је Унмик слаб и у власти Албанаца, који су практично обезвредили мисију УН током нереда 2004, већ и да је шеф Унмика, који је и специјални представник генералног секретара, јавно стао на страну Рамуша Харадинаја у процесу пред Трибуналом УН”, пише у мемоарима Карле дел Понте.

Харадинај је у јуну 2005. пуштен на привремену слободу до почетка суђења и једини је хашки оптуженик коме је дозвољено да се бави политиком и да јавно наступа.

Танјуг, Т. Д.

------------------------------------------------------------

Следи нови сукоб с Тачијем?

Повратак Рамуша Харадинаја у Приштину изазваће потресе на политичкој сцени косовских Албанаца, с обзиром на дугу историју његовог сукоба са садашњим премијером Хашимом Тачијем. Двојица бивших челника ОВК толико су била заратила око поделе власти и интереса у контроли црног тржишта да је дошло до неколико оружаних сукоба супротстављених кланова у којима је било и мртвих. „Спор” није окончан ни када је Харадинај морао да оде у Хаг, јер је Тачи одмах потом почео да руши владајућу коалицију Алијансе за будућност Косова и Демократског савеза Косова. На последњим изборима, одржаним у новембру прошле године, ААК – на челу са Агимом Чекуом – освојио је само девет одсто гласова.

С. Р.