Другосрбијанци против ћирилице

Сви смо пратили испаде у кампањи против ћирилице у Хрватској када су хрватски екстремисти разбијали табле исписане овим писмом у Вуковару. Но свашта се дешавало и мимо камера у кампањи против ћирилице која је схваћена као „српско писмо“ и као обележје постојања српског народа. Заборавили смо и спаљивање ћириличних књига у Хрватској или, још даље у прошлост, забрану ћирилице у НДХ 1941. и у Србији 1915. у време окупације.

Исто тако, и мимо очију домаће јавности, пролази дискриминација ћирилице у БиХ и Црној Гори. Против гушења ћирилице у Подгорици недавно је био организован и протест јер су тамошње власти онемогућиле или отежале добијање сведочанстава и других школских докумената на ћирилици. Организатори протеста тврде да црногорска власт „све ради да се избегне законска и уставна једнакост ћирилице и латинице”.

Обраћајући се окупљенима, посланик Милун Зоговић рекао је да је протеривање ћирилице наставак борбе против традиционалне Црне Горе и да „док се други поносе својим писмом, овде се ћирилица настоји представити као застарела ствар која служи за пропагирање српства”. Овим смо дошли и до суштине мотива антићириличне кампање – ћирилица је симболично обележје српског народа а не само једно од два писма у употреби.

Тако постаје разумљивији ирационални анимозитет према ћирилици и у другосрбијанским круговима који су прихватили антићирилични наратив. 

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ