„Домис” ипак банкротирао

Фабрику је на очевини подигао Драган Кузмановић (1957) и „Домис” је 25 година био робна марка на гласу, због високог квалитета и производних решења која су прилагођена разним климатским условима. Прозоре, врата и фасаде од дрвета и алуминијума извозио је у 26 држава, од Шпаније до Русије и од Шведске до Кеније, годишње је опремано око стотину грађевина, углавном резиденција, што је укупно више од 20.000 објеката, међу којима су четири комплекса и неколико резиденција за председнике држава и два велика верска светилишта.

Међутим, 2012. почео је пад пословне активности а 2015. била је преломна за крах, због вишегодишњих улагања из обртних средстава и краткорочних кредита. Те године у мају, Кузмановић је пиштољем убио супругу, па себе у породичној кући у Чачку, а у опроштајној поруци фабрику оставио малолетном сину и ћеркама, и четворици сарадника и пријатеља, у процентима од 10 до 25.

Драганове кћери, Олгица и Ивана, покушале су да спасу предузеће које је до трагичне одлуке оснивача имало стотину радника, па су заједно са осталим власницима поднеле план реорганизације „Домиса”.

Из тог документа сазнаје се да прву класу поверилаца фабрике чине Пореска управа и самоуправе Београда и Чачка које заједно потражују 68,26 милиона динара, а планом је био предвиђен репрограм од 60 месеци, укључујући и почек од једне године. Друга класа су разлучни повериоци (Фонд за развој Републике Србије, Драгиша Маринковић из Чачка и „Стал компани” из Чачка) који потражују укупно 60,70 милиона, и за њих је био предвиђен рок отплате на пет година, са једном годином почека. У трећу класу разврстани су бивши запослени и необезбеђени комерцијални повериоци (159 упосленика и фирми), који полажу право на 175,73 милиона динара. За њих је предвиђен отпис 50 одсто потраживања па би им припало 87,87 милиона динара, уз рок отплате од осам и почек од три године, све без камате. Највећи комерцијални повериоци су „Топал Гаспи” из Казахстана (18,29 милиона динара), „Неимар група” из Подгорице (12,86), „Свислајон” из Требиња (12,33), „Главпоставка” из Руске Федерације (11,34) и „Јомил” из Београда (10,57).

На првом изјашњавању о плану, крајем априла, суд је утврдио да не постоји сагласност прве класе поверилаца, која је услов за усвајање, јер је Пореска управа доставила примедбе али без изјашњења, што онда значи да се не слаже са планом. Друга класа – разлучни повериоци – не гласа, а трећа је подељена у групе: у једној је за план било 44,85, у другој 71,29 одсто поверилаца.

Суд је, тада, Олгици Кузмановић оставио још 30 дана како би поправила план, понудила боље услове и обезбедила сагласност Пореске управе, али се ПУ у том року није огласио па је судија објавила решење о банкротству.

Део старих радника фабрике, на челу са Миленком Николићем који је и један од сувласника по последњој вољи, закупио је од стечајног управника опрему „Домиса” и обновили су производњу, али сада као предузеће „Домис плус”, у халама где су радили годинама.

– Има нас 38 и радимо за купце који одраније знају каква је ово фабрика била, и каква производња. За сада, немамо остатак дохотка, али нам је важно да испуњавамо све обавезе, плаћамо закуп опреме и хала, порезе држави и зараде радницима. И надамо се да ће бити боље – каже Миленко Николић за „Политику”.