„Domis” ipak bankrotirao

Fabriku je na očevini podigao Dragan Kuzmanović (1957) i „Domis” je 25 godina bio robna marka na glasu, zbog visokog kvaliteta i proizvodnih rešenja koja su prilagođena raznim klimatskim uslovima. Prozore, vrata i fasade od drveta i aluminijuma izvozio je u 26 država, od Španije do Rusije i od Švedske do Kenije, godišnje je opremano oko stotinu građevina, uglavnom rezidencija, što je ukupno više od 20.000 objekata, među kojima su četiri kompleksa i nekoliko rezidencija za predsednike država i dva velika verska svetilišta.

Međutim, 2012. počeo je pad poslovne aktivnosti a 2015. bila je prelomna za krah, zbog višegodišnjih ulaganja iz obrtnih sredstava i kratkoročnih kredita. Te godine u maju, Kuzmanović je pištoljem ubio suprugu, pa sebe u porodičnoj kući u Čačku, a u oproštajnoj poruci fabriku ostavio maloletnom sinu i ćerkama, i četvorici saradnika i prijatelja, u procentima od 10 do 25.

Draganove kćeri, Olgica i Ivana, pokušale su da spasu preduzeće koje je do tragične odluke osnivača imalo stotinu radnika, pa su zajedno sa ostalim vlasnicima podnele plan reorganizacije „Domisa”.

Iz tog dokumenta saznaje se da prvu klasu poverilaca fabrike čine Poreska uprava i samouprave Beograda i Čačka koje zajedno potražuju 68,26 miliona dinara, a planom je bio predviđen reprogram od 60 meseci, uključujući i poček od jedne godine. Druga klasa su razlučni poverioci (Fond za razvoj Republike Srbije, Dragiša Marinković iz Čačka i „Stal kompani” iz Čačka) koji potražuju ukupno 60,70 miliona, i za njih je bio predviđen rok otplate na pet godina, sa jednom godinom počeka. U treću klasu razvrstani su bivši zaposleni i neobezbeđeni komercijalni poverioci (159 uposlenika i firmi), koji polažu pravo na 175,73 miliona dinara. Za njih je predviđen otpis 50 odsto potraživanja pa bi im pripalo 87,87 miliona dinara, uz rok otplate od osam i poček od tri godine, sve bez kamate. Najveći komercijalni poverioci su „Topal Gaspi” iz Kazahstana (18,29 miliona dinara), „Neimar grupa” iz Podgorice (12,86), „Svislajon” iz Trebinja (12,33), „Glavpostavka” iz Ruske Federacije (11,34) i „Jomil” iz Beograda (10,57).

Na prvom izjašnjavanju o planu, krajem aprila, sud je utvrdio da ne postoji saglasnost prve klase poverilaca, koja je uslov za usvajanje, jer je Poreska uprava dostavila primedbe ali bez izjašnjenja, što onda znači da se ne slaže sa planom. Druga klasa – razlučni poverioci – ne glasa, a treća je podeljena u grupe: u jednoj je za plan bilo 44,85, u drugoj 71,29 odsto poverilaca.

Sud je, tada, Olgici Kuzmanović ostavio još 30 dana kako bi popravila plan, ponudila bolje uslove i obezbedila saglasnost Poreske uprave, ali se PU u tom roku nije oglasio pa je sudija objavila rešenje o bankrotstvu.

Deo starih radnika fabrike, na čelu sa Milenkom Nikolićem koji je i jedan od suvlasnika po poslednjoj volji, zakupio je od stečajnog upravnika opremu „Domisa” i obnovili su proizvodnju, ali sada kao preduzeće „Domis plus”, u halama gde su radili godinama.

– Ima nas 38 i radimo za kupce koji odranije znaju kakva je ovo fabrika bila, i kakva proizvodnja. Za sada, nemamo ostatak dohotka, ali nam je važno da ispunjavamo sve obaveze, plaćamo zakup opreme i hala, poreze državi i zarade radnicima. I nadamo se da će biti bolje – kaže Milenko Nikolić za „Politiku”.