Заштита културних добара

Упркос томе што ће нови Закон о култури још неко време чекати да буде усвојен, не може се рећи да у неким областима културе не постоје закони, чијим поштовањем би те области биле много уређеније. Такав је на пример Закон о културним добрима, у чијој је одредби из члана 56 и става 1 садржан правни основ за доношење Одлуке о листи старе и ретке књиге од изузетног значаја. Према том Закону, Народна библиотека Србије, чија је једна од основних делатности заштита културних добара, предлаже категорисану листу добара Министарству културе, а даље усвајање листе је надлежност владе, а затим Скупштине Републике Србије.

Према Закону о културним добрима, Народна библиотека не може на поменути категорисани списак ставити она културна добра која јој, као своје власништво, нису предложиле одређене институције културе. Такође, према том Закону библиотеке, музеји, архиви, манастири, цркве, који имају библиотечку грађу, и то ону од изузетног и великог значаја, дужни су да воде свој регистар и да га прослеђују Народној библиотеци. Проблем је у томе што већина установа културе уопште не пописује, или уопште не доставља Народној библиотеци своје листе добара од значаја, или их третира само као музејске, али не и као библиотечке вредности. Наиме, према објашњењу НБС, постоји и друга врста такозване некњижне грађе која је, према међународним стандардима, сврстана у библиотечку грађу. То су плакат, летак, фотографија, графика, бакрорез.

Дешава се и то да институције културе уопште не шаљу никакве предлоге, као што је то било у периоду од 2000. до 2006. године. Због тога је у НБС, још 2000. године оформљена комисија која је обишла установе културе, а од тада су постали очигледни нерешени проблеми у вези са надлежношћу над одређеном врстом грађе.

– То значи да, поред осталих, и музеји имају старе и ретке књиге, које су по нашим критеријумима културна добра од изузетног значаја. Међутим, оне имају третман музејских збирки. Пошто од одређених установа нисмо добили обавештење да се у њиховим фондовима налазе рукописне књиге које су и те како требале да буду проглашене за културна добра, нисмо ни могли да их предложимо за даље усвајање у Скупштини Србије, каже за „Политику” Оливера Стефановић, начелница Одељења посебних фондова НБС.

Према речима наше саговорнице до сада је, према три предложене листе, проглашено 1976 културних добара од изузетног значаја, а четврта листа, сачињена од 310 ретких и старих књига које се налазе искључиво у Народној библиотеци Србије, послата је Министарству културе још јануара 2006. године. Од тада чека усвајање у Скупштини Србије.

(/slika2)Ову листу чини српска штампана књига до краја 18. века, а на списку су и књиге из Пећке патријаршије и Високих Дечана, које се у НБС налазе на конзервацији. Ту су и „Октоих”, „Служба” са почетка 13. века, „Четворојеванђеље” из 14. века, „Триод цветни” из 16. века, „Летопис попа Дукљанина” из 17. века и друге.

Према објашњењу наше саговорнице, да би неко дело постало културно добро од изузетног значаја потребно је да има посебан значај за друштвени, историјски и културни развој народа, да сведочи о пресудним историјским догађајима и личностима, да представља јединствене примерке стваралаштва свог времена, или јединствене примерке из историје природе. Оливера Стефановић даље објашњава:

– Када Скупштина прогласи предложену листу, онда одређена културна добра могу носити назив „од изузетног значаја” и имају посебан третман. Тај третман је регулисан Правилником о вођењу регистара, којим се у свом послу руководи Народна библиотека Србије, уједно примењујући и Закон о заштити културних добара. Народна библиотека води и централни регистар у којем су заведени сви примерци одређене књиге, која је проглашена за културно добро, као и тачне адресе власника.

Оливера Стефановић наглашава да је прва листа културних добара од изузетног значаја проглашена 1979. године, и да она показује да Закон о културним добрима налаже да није битан власник културног добра већ је битно којег је степена културно добро, дакле, да ли је то културно добро од изузетног или од великог значаја за културу.

– Године 1979. имали смо задовољавајућу сарадњу са другим институцијама културе, и показали смо да културна добра која се налазе у црквама, манастирима, библиотекама, музејима и архивама, заслужују да буду заступљена на регистру Народне библиотеке, као матичне куће која категоризује и омогућава њихово званично проглашење. Иначе, примерци са листе Народне библиотеке први ће ући у пројекат дигиталне библиотеке националне културне баштине – наглашава наша саговорница.

Друга листа направљена је 1990, а трећа листа прошла је процедуру 2000. године.

– Док чекамо да листа из 2006. године буде усвојена, радимо већ на петој листи и покушавамо да од институција, у које смо ишли у надзор, добијемо нове предлоге – додала је Оливера Стефановић, уз појашњење:

– Потребно је да буде успостављен договор између водећих националних установа културе, дакле између Народне библиотеке Србије, а затим Завода за заштиту споменика културе, Народног музеја и Архива Србије.