Џајина исповест у камеру

Тече та прича о Џајићу од времена кад је пре шест деценија почео да шутира лопту у родном Убу, преко година кад је освајао фудбалску Европу. Пред камером у разговору са редитељем сећа се како је још као ђак, а надарени дриблер, почео у Звезди: пре подне ишао у школу у Убу, па аутобусом до Маракане на тренинг и увече опет до куће 60 километара.

Већ у првој години играња Џајић облачи дрес са бројем 11 и од тада са Звездом осваја пет титула шампиона и четири купа, постаје незаменљив у репрезентацији. Свет о њему говори кад је Југославија 1968. Џајићевим голом у полуфиналу Европског првенства победила тадашњег светског првака Енглеску, али је те године, неправедно, остао без звања најбољег фудбалера Европе. Филм приказује како Џаја лопту кроз ноге протура Реаловој звезди Камаћу, даје голове најјачим репрезентацијама, игра на опроштају Пелеа у Бразилу... Касније, као председник Звезде, мудрим избором играча („Нисам размишљао да ли је неко из Сплита или Ваљева”) створио је тим који се 1991. попео на врх Европе и света.

„Био је то изузетан подвиг, остварен сан. Звезда је и финансијски тада одлично стајала, само против Бајерна у Београду имали смо у то време приход од четири милиона марака”, сећа се Џајић.

А онда су филмом кренуле тужније сцене. Драган и његова супруга Бранка емотивно су се сећали најтежих дана када је он ухапшен.

„Дошла је полиција и претресла ми кућу, наводно због ранијих трансфера, иако четири године пре тога нисам ушао у Звезду. Прво су са мном причали, а онда ме повели да дам изјаву. Напољу је чекала ’марица’, па су ми, док су се један сниматељ и фотограф одједном ту нашли и снимали, изненађеном ставили лисице на руке. Као каквом криминалцу. Један полицајац ми је тихо рекао: ’Извини, Џајо, молим те.’ Затворили су ме у ’29. новембaр’, лежао сам целу ноћ на једној клупици у хладној фебруарској ноћи. Знао сам да нисам крив, али сам бринуо како ће то поднети моја породица. Највише сам страховао да ми остарела мајка не умре док сам у затвору. Оно што су ми приредили била је класична намештаљка”, говорио је Џајић, док се његова Бранка сећала да је био јак и миран у тим тешким тренуцима.

Завршна порука аутора, уз речи „само је један Џајић”, била је да јунак увек побеђује, без обзира на сплетке које му живот и људи доносе.

Аплаузима је то филмско дело овде испраћено, а аутор Сабахудин Топалбећиревић рекао да се он и Џајић знају одавно, с тим што су се срели 2015. у Сарајеву:

„Тада је пристао да направим филм о њему. Трудио сам се да из њега извучем оно најбоље и одушевио ме је, он је скроман, природан, диван човек. Спремам и филм о Ивици Осиму, на јесен и о Ћири Блажевићу.”