Džajina ispovest u kameru

Teče ta priča o Džajiću od vremena kad je pre šest decenija počeo da šutira loptu u rodnom Ubu, preko godina kad je osvajao fudbalsku Evropu. Pred kamerom u razgovoru sa rediteljem seća se kako je još kao đak, a nadareni dribler, počeo u Zvezdi: pre podne išao u školu u Ubu, pa autobusom do Marakane na trening i uveče opet do kuće 60 kilometara.

Već u prvoj godini igranja Džajić oblači dres sa brojem 11 i od tada sa Zvezdom osvaja pet titula šampiona i četiri kupa, postaje nezamenljiv u reprezentaciji. Svet o njemu govori kad je Jugoslavija 1968. Džajićevim golom u polufinalu Evropskog prvenstva pobedila tadašnjeg svetskog prvaka Englesku, ali je te godine, nepravedno, ostao bez zvanja najboljeg fudbalera Evrope. Film prikazuje kako Džaja loptu kroz noge protura Realovoj zvezdi Kamaću, daje golove najjačim reprezentacijama, igra na oproštaju Pelea u Brazilu... Kasnije, kao predsednik Zvezde, mudrim izborom igrača („Nisam razmišljao da li je neko iz Splita ili Valjeva”) stvorio je tim koji se 1991. popeo na vrh Evrope i sveta.

„Bio je to izuzetan podvig, ostvaren san. Zvezda je i finansijski tada odlično stajala, samo protiv Bajerna u Beogradu imali smo u to vreme prihod od četiri miliona maraka”, seća se Džajić.

A onda su filmom krenule tužnije scene. Dragan i njegova supruga Branka emotivno su se sećali najtežih dana kada je on uhapšen.

„Došla je policija i pretresla mi kuću, navodno zbog ranijih transfera, iako četiri godine pre toga nisam ušao u Zvezdu. Prvo su sa mnom pričali, a onda me poveli da dam izjavu. Napolju je čekala ’marica’, pa su mi, dok su se jedan snimatelj i fotograf odjednom tu našli i snimali, iznenađenom stavili lisice na ruke. Kao kakvom kriminalcu. Jedan policajac mi je tiho rekao: ’Izvini, Džajo, molim te.’ Zatvorili su me u ’29. novembar’, ležao sam celu noć na jednoj klupici u hladnoj februarskoj noći. Znao sam da nisam kriv, ali sam brinuo kako će to podneti moja porodica. Najviše sam strahovao da mi ostarela majka ne umre dok sam u zatvoru. Ono što su mi priredili bila je klasična nameštaljka”, govorio je Džajić, dok se njegova Branka sećala da je bio jak i miran u tim teškim trenucima.

Završna poruka autora, uz reči „samo je jedan Džajić”, bila je da junak uvek pobeđuje, bez obzira na spletke koje mu život i ljudi donose.

Aplauzima je to filmsko delo ovde ispraćeno, a autor Sabahudin Topalbećirević rekao da se on i Džajić znaju odavno, s tim što su se sreli 2015. u Sarajevu:

„Tada je pristao da napravim film o njemu. Trudio sam se da iz njega izvučem ono najbolje i oduševio me je, on je skroman, prirodan, divan čovek. Spremam i film o Ivici Osimu, na jesen i o Ćiri Blaževiću.”