Улога хеликоптера у револуцији

Да ли ће уз овакав сценарио Мадуро дочекати председничке изборе 2019. године на власти? Морао би да буде тврђи орах од Чавеса и од Русије да добије много више од пшенице.

Чак и да се сложимо да је Мадуро тиранин који изгладњује свој народ, да је Виктор Орбан диктатор који воли власт и неће да прима мигранте, а Виктор Јанукович проруска марионета – да ли можемо да се сагласимо како ћемо да назовемо ситуацију у којој посада отетог полицијског хеликоптера испаљује ракете на зграду Уставног суда у Каракасу?

Не можемо, наравно. Неки би то назвали хуманитарном интервенцијом за промену устава, неки акцијом „Оружјем противу отмичара” (устава), ослобађањем народа од тиранина, терористичким нападом, државним ударом... Неки би назвали и револуцијом која се већ три месеца ваља улицама Каракаса на којима је у тешким окршајима народа и владиних снага погинуло 76 људи, повређено више од 1.000, а ухапшено хиљаде њих.

ЦРНИ ЈАСТРЕБ: А онда се појавио извесни Оскар Перес, полицајац, неки тврде обавештајац, чије су се архивске фотографије на платформи хеликоптера са сунчаним наочарима и аутоматском пушком одмах појавиле на светским сервисима. Човек је фотографисан 2015. године, са таквом сценографијом као да се већ тада знало коју ће улогу одиграти две године касније. У видео клипу који је у уторак постављен на Инстаграму позвао је своје сународнике да се успротиве тиранији криминалне владе, сео у полицијски хеликоптер и испалио две ракете на зграду Уставног суда у Каракасу.

Док је Перес износио програмске ставке, поред овог лепог лица револуције или онога што би Мадуро назвао државним ударом у режији САД, стајали су униформисани мушкарци са маскама на лицу, који нису у тако беспрекорној физичкој форми и тако стилизовани.

У савршено испланираној акцији срећа је, неки би рекли лоша, што једна ракета није експлодирала, а друга није изазвала људске жртве. Перес не само да је пуцао него је изнад Каракаса развио транспарент на коме је писало „Слобода. Члан 350”, што је већ порука за ужи круг добро упућене публике. У венецуеланској модерној револуцији то је позивање на члан Устава који дозвољава право на грађанску непослушност уколико власт крши демократске вредности и поткопава људска права. Али немају сви једнако право да се позивају на устав.

У СТАВ МИРНО: Зато је питање од милион долара ко ће како тумачити устав и који чланови у њему не ваљају. У Пољској то не може да процењује Уставни суд јер, после промене власти крајем 2015. године, однос провладиних и „независних” судија није више одговарајући. Сада има више провладиних који су надјачали некадашње провладине а сада независне. То у Венецуели такође не може да буде Уставни суд, јер када је та институција почетком године прогласила незаконитом одлуку парламента о Мадуровој смени, уследиле су насилне демонстрације на улицама а онда и ракетни напад на зграду овог суда. Уз домишљату поруку са транспарента који је лепршао изнад Каракаса и опомињао председника да ће му тај исти уставни суд који га је бранио – доћи главе.

Устави иначе знају да сметају у многим државама. Пољска и Мађарска су најсвежији примери. Европска комисија је јако незадовољна када се национални законодавни системи понашају као један од три стуба власти. Пожељно је свакако да буду независни – али од властите владе. Никако није препоручиво да се удаљавају од начина на који Брисел размишља. Или било која наднационална институција.

МИСИЈА: Данас је право на побуну важније од логичности функционисања поретка и законодавства. Данас комесарка за правду Европске уније Вера Јурова каже да је одлично што грађани у Будимпешти протестују против владе, што бране цивилни сектор илити невладине организације или Соросов универзитет. Све је то одлично, јер административне мере Европске комисије и покретање казнене политике против њихове државе не би било тако ефикасно ако на улицама испред зграда влада и председника не би кључало народно незадовољство. Тако је било у Украјини, данас је тако у Будимпешти, Каракасу, сутра негде другде.

Зато данас канцеларија Уједињених нација за људска права у Женеви критикује Мадурову власт што не поштује владавину права и слободу окупљања. Одлично је када се на улицама Каракаса туку демонстранти и владине снаге или када у Одеси незадовољни демонстранти спале живе људе. То само значи да њихови председници или премијери не воде рачуна о свом народу, да воле да доносе погрешне законе, краду, лажу и убијају, имају лоше мишљење о Соросу а воле Путина, Ердогана, Иран или Северну Кореју.

Мало ли је?! Ко би онда могао да помисли да су самопрокламовани заштитници људских права задужени да штите права само неких људи и њихових интереса. Или да нису у праву они који најављују да ће Асад сигурно поново употребити бојне отрове. Јер се не доводи питање да је човек коме помаже Путин сасвим луд и да ће урадити баш оно што ће довести до интервенције америчких коалиционих партнера по његовим снагама.