С лицидерима дуже од пола века

– После породичне деобе ми смо имали мало имања, а деца су нам долазила на свет, па је требало мислити о будућности. У то време било је прилично вашара широм Србије, те нам се лицидерски занат учинио уносним – сећа се Борко.

Прво су продавали туђу робу: свилене бомбоне пожешког мајстора Сретена Вуковића и лицидерске колаче Милана Арсовића из суседног села Равни. А како је Вида у школи била одличан ђак, врло лако је положила испит којим јој је утврђена „стручна оспособљеност за вршење занатске делатности лицидера – струке прехрамбене”, наводи се у њеном уверењу бр. 2518 од 22. априла 1965. године. Зимоњићи су тако постали занатлије, ступили у производњу и продају лицидера.

– Није било лако. Људи у селима имали су већа имања и много стоке, а занати су ипак били за варошице и градове. Најпре је радионицу требало опремити калупима и другим алатима потребним за ручну израду „шарених колача”, како су их звали у то време. Наравно, и задовољити инспекцијске услове, па тек онда мислити о продаји. А вашара је било много од пролећа до јесени, скоро сваког црквеног празника и недеље у Крушчици, оближњем Северову, Равнима, Сирогојну... Зими су сваке суботе биле игранке са приредбама и лутријом – сећа се Вида.

Ту су она и њен Борко продавали разне лицидерске колаче и колачиће: у облику срца, као нанизане бомбоне што се носе око врата, па четвртасте са сличицом, свакојаке.

– Најчешће су то била срца са малим огледалом која су момци куповали девојкама и тако им изражавали љубав. Затим свилене бомбоне разних облика и паковања, а за пиће клакери – кажу Зимоњићи.

Некад су ти производи били примамљиви за људе са села, удаљене од продавница и слаткиша, па је и зарада била добра. Борко и Вида издржавали су од тог заната сеоско домаћинство и школовали своје троје деце. Али већ осамдесетих млади са села почињу да одлазе у градове, па вашари постају ређи, временом и нестају.

– Но, нисмо стали с лицидерима. За њих почињу да се интересују у Сирогојну, где су се бавили представљањем и чувањем старих заната, заслугом најпре Добриле Смиљанић, па касније Музеја „Старо село”. Тада знатно усавршавамо лицидерски занат и наши производи учествују и на сајмовима ван Србије, те на манифестацијама које „Старо село” организује. У то време је отворен и „Беоизлог” Културног центра у Београду, где се од понуде производа старих заната до данас одржала продаја лицидерских срца. А продаје је било и на Златибору, у Мокрој Гори, Сарајеву. Ипак, кад причамо о овом занату, увек прва сећања буде вашари и игранке: с музиком, народним колом, где деца трчкарају унаоколо, а старији разговарају. И сви долазе до наше тезге да купују колаче и клакере – казује Вида.

Нису лицидери једино њихово умеће. Борко је у младости у дувачком оркестру свирао трубу, а Вида је шила, штрикала на машини, ручно плела „Сирогојно” џемпере које и данас плете. Њих двоје сада живе сами у свом домаћинству у Крушчици, загледани у бисерночисте воде Рзава. И даље, колико стигну, одржавају полувековни занат, али деца, унуци и праунуци нису претерано заинтересовани да га наставе. Но, баба и деда потајно се надају да ће се неко од млађих ипак одлучити за лицидере.