Пророк у својој земљи

Да ли је Хорхе Бергољо – надбискуп Буенос Ајреса који је 2013. постао папа Фрањо Први, досад једини ваневропски поглавар Ватикана – отеловљење оне друге, свеопште народне мудрости да нико није пророк у својој земљи?

Ватикански званичници су управо најавили да ће почетком следеће године папа по трећи пут путовати у Латинску Америку. Грег Бурк, папски представник за штампу, саопштио је да ће Фрањо Први у јануару посетити чилеанске градове Сантјаго, Темуку и Икике, а потом продужити пут у Перу – у Лиму, Пуерто Малдонадо и Трухиљо. Претходно ће ићи у Колумбију, да учествује на прослави мировног споразума између државе и њеног деценијама љутог и до зуба наоружаног непријатеља, левичарске гериле ФАРК, којем је лично и активно кумовао. Као да турнеја није довољно садржајна и напорна, папа ће искористити прилику да се управо из Колумбије обрати суседној Венецуели у покушају да допринесе попуштању крајње напете политичке ситуације у земљи на рубу грађанског рата.

Највише коментара поводом будуће латиноамеричке турнеје побуђује, међутим, чињеница да папа ни овог пута неће посетити своју родну Аргентину.

Фудбалски навијач и пратилац политичких дешавања

Бивши надбискуп Буенос Ајреса Хорхе Бергољо већ четири године слови као једно од ретких пријатних политичких изненађења на светској политичкој сцени: не само као духовни отац позамашног дела хришћанског света него и као активан, креативан и врло спретан државник. У време кад свету као да недостају прави визионари, па чак и прагматични миротворци и преговарачи, Фрањо Први је упадљив изузетак. За четири године од како столује Ватиканом, посетио је двадесет пет земаља, од оних највећих и најмоћнијих, до оних који су њихова сушта супротност. Није при томе показао ни географску ни историјску пристрасност. Латинску Америку је посетио два пута: 2013. је био у Мексику, на Куби и у Бразилу, а годину дана потом у Боливији, Парагвају и Еквадору. Никад  у Аргентини. 

Било би површно, па чак и наивно, помислити да светске бриге одузимају време папи да се осврне на своје земљаке од којих су њих деветоро од сваких десеторо католици, често практиканти. Са свог трона у Риму отац Бергољо страсно прати  спортске подвиге драгог му фудбалског тима Сан Лоренцо из скромне четврти Буенос Ајреса, Алмагро, активан је на друштвеним мрежама, као скромни парох шаље рођенданске честитке, одржава преписку са школским друговима из семеништа и – што је најважније – врло будно прати унутрашњу аргентинску политичку сцену.

Дуг је списак Аргентинаца свих политичких боја који су досад посетили „свог” папу у Риму. У извесном часу, у Буенос Ајресу је процурила вест да је папи тај дефиле додијао и да је осетио како је превише оних који би да га искористе као политичког џокера. Упркос томе, у народу влада уверење да је Бергољо близак перонистичким, па чак и левичарским идеалима, пренебрегавајући, наравно, чињеницу да је он пре свега челник Ватикана. Готово читава три председничка мандата перонистичког брачног пара Киршнер протекла су у готово антагонистичким односима са престоничким надбискупом који је често указивао на корупцију и сиромаштво. Оног тренутка кад је постао папа, у то време председник Аргентине Кристина Фернандес де Киршнер преко ноћи је преврнула ћурак и почела да га обасипа знацима наклоности; осим у Рим, путовала је и у Бразил да би се срела са Фрањом Првим и, дакако, донела фотографска сведочанства њиховог срдачног сусрета. Неким блиским саветницима госпође Фернандес де Киршнер – као на пример, утицајном новинару и угледном борцу за људска права Орасију Вербитском – рефлекси су били спорији па је наставио да куди Фрању Првог као да је и даље отац Бергољо, оптужујући га чак да није довољно штитио своју паству за време крваве војне диктатуре 1976–1983. која је коштала живота десетине хиљада Аргентинаца. Сви напори перониста да папу доведу у Буенос Ајрес остали су безуспешни, упркос очигледном занимању Фрање Првог за аргентинску политику.

Папска посета као политичка платформа

Међу аргентинским интелектуалцима има оних који сматрају да се папа дискретно али систематски меша у унутрашњу политику Аргентине, нарочито у дворске сплетке деценијама доминантне перонистичке партије која тренутно није на власти. Други, пак тврде, да је његово дуго одсуство из Аргентине последица одлуке да никоме од политичких играча у својој земљи не пружи прилику да његову посету искористи за сопствено политичко промовисање. Чак и ако би била истина да перонизам као покрет није далеко од Фрањиног срца, свакако да је памћење седокосог поглавара католичке цркве довољно луцидно да не заборавља олако киршнеристима године антагонизма; политичар у њему свакако уме да изгради форму великодушног праштања људима који су дуже од једне деценије владали његовом земљом, али то не значи да је спреман да потпомогне њихове политичке амбиције.

С друге стране, никад није било игре међусобног завођења између Бергоља/Фрање и садашњег председника Аргентине, умереног десничара, инжењера Маурисија Макрија. Њихов први протоколарни сусрет пре годину дана био је упадљиво кратак, формалан и хладан. Није толико реч о личној или политичкој одбојности колико о идеолошкој удаљености два државника, објаснили су посматрачи блиски владајућим круговима обе државе. Макри је лично изјавио да му је циљ да изгради однос институционалног уважавања и сарадње са папском државом и њеним поглаваром, избегавајући било какве личне конотације. У међувремену, Макријеви сарадници су се потрудили да ти односи добију топлије тонове.

Без „свог” фаворита у Буенос Ајресу

Четрдесетак милиона верника су довољан разлог да папа коначно укључи Аргентину у једну од својих латинскоамеричких турнеја; то што и даље то не чини управо потврђује политичку природу такве одлуке; упрошћено речено, папа засад нема „свог” кандидата у земљи велике идеолошке подељености коју не жели да продубљује. Ако није дао прилику киршнеристима да га својатају пред крај своје владавине, још мање је спреман да то омогући Макрију кога многи виде као практичног менаџера, али социјално недовољно пријемчивог за сиромашније друштвене слојеве.

Посета папе Буенос Ајресу свакако би добро дошла Макријевим напорима да постане регионални лидер на међународној политичкој сцени и тиме, с једне стране, привуче преко потребне инвестиције, а с друге стекне патриотске симпатије народа који је одувек гајио слабост према харизматичним вођама а не прагматичним технократама његовог кова.

Најављујући папину нову латиноамеричку турнеју Бурк је рекао да је Фрања Први „прихватио позив шефова државе и локалне цркве” да посети наведене земље. Значи ли то да такав позив још не долази из Буенос Ајреса (из страха да би одбијање причинило владајућој коалицији велику политичку штету) или да папа неће посетити своју родну земљу све док Аргентина не добије председника по укусу ватиканског поглавара?

Има их, наравно, који мисле да би папина популарност и међународни углед могли да допринесу помирењу аргентинског друштва и смањењу идеолошког раздора који се не смањује, када би одлучио да коначно посети своју земљу. Није оклевао да посредује у смањењу још тежих раздора ван Аргентине – мирио је Кубу и САД, у Колумбији је допринео деценијама дугом оружаном сукобу између државе и гериле, стајао је пред Зидом плача са муслиманским и јеврејским лидерима.

Ван своје земље папа се као спретни посредник уплиће у решавање најтежих међународних проблема, приближавајући удаљене позиције. Аргентина је, међутим, његова земља, а мудри и искусни, којима Бергољо/Фрањо свакако припада, знају шта то значи.