Prorok u svojoj zemlji

Da li je Horhe Bergoljo – nadbiskup Buenos Ajresa koji je 2013. postao papa Franjo Prvi, dosad jedini vanevropski poglavar Vatikana – otelovljenje one druge, sveopšte narodne mudrosti da niko nije prorok u svojoj zemlji?

Vatikanski zvaničnici su upravo najavili da će početkom sledeće godine papa po treći put putovati u Latinsku Ameriku. Greg Burk, papski predstavnik za štampu, saopštio je da će Franjo Prvi u januaru posetiti čileanske gradove Santjago, Temuku i Ikike, a potom produžiti put u Peru – u Limu, Puerto Maldonado i Truhiljo. Prethodno će ići u Kolumbiju, da učestvuje na proslavi mirovnog sporazuma između države i njenog decenijama ljutog i do zuba naoružanog neprijatelja, levičarske gerile FARK, kojem je lično i aktivno kumovao. Kao da turneja nije dovoljno sadržajna i naporna, papa će iskoristiti priliku da se upravo iz Kolumbije obrati susednoj Venecueli u pokušaju da doprinese popuštanju krajnje napete političke situacije u zemlji na rubu građanskog rata.

Najviše komentara povodom buduće latinoameričke turneje pobuđuje, međutim, činjenica da papa ni ovog puta neće posetiti svoju rodnu Argentinu.

Fudbalski navijač i pratilac političkih dešavanja

Bivši nadbiskup Buenos Ajresa Horhe Bergoljo već četiri godine slovi kao jedno od retkih prijatnih političkih iznenađenja na svetskoj političkoj sceni: ne samo kao duhovni otac pozamašnog dela hrišćanskog sveta nego i kao aktivan, kreativan i vrlo spretan državnik. U vreme kad svetu kao da nedostaju pravi vizionari, pa čak i pragmatični mirotvorci i pregovarači, Franjo Prvi je upadljiv izuzetak. Za četiri godine od kako stoluje Vatikanom, posetio je dvadeset pet zemalja, od onih najvećih i najmoćnijih, do onih koji su njihova sušta suprotnost. Nije pri tome pokazao ni geografsku ni istorijsku pristrasnost. Latinsku Ameriku je posetio dva puta: 2013. je bio u Meksiku, na Kubi i u Brazilu, a godinu dana potom u Boliviji, Paragvaju i Ekvadoru. Nikad  u Argentini. 

Bilo bi površno, pa čak i naivno, pomisliti da svetske brige oduzimaju vreme papi da se osvrne na svoje zemljake od kojih su njih devetoro od svakih desetoro katolici, često praktikanti. Sa svog trona u Rimu otac Bergoljo strasno prati  sportske podvige dragog mu fudbalskog tima San Lorenco iz skromne četvrti Buenos Ajresa, Almagro, aktivan je na društvenim mrežama, kao skromni paroh šalje rođendanske čestitke, održava prepisku sa školskim drugovima iz semeništa i – što je najvažnije – vrlo budno prati unutrašnju argentinsku političku scenu.

Dug je spisak Argentinaca svih političkih boja koji su dosad posetili „svog” papu u Rimu. U izvesnom času, u Buenos Ajresu je procurila vest da je papi taj defile dodijao i da je osetio kako je previše onih koji bi da ga iskoriste kao političkog džokera. Uprkos tome, u narodu vlada uverenje da je Bergoljo blizak peronističkim, pa čak i levičarskim idealima, prenebregavajući, naravno, činjenicu da je on pre svega čelnik Vatikana. Gotovo čitava tri predsednička mandata peronističkog bračnog para Kiršner protekla su u gotovo antagonističkim odnosima sa prestoničkim nadbiskupom koji je često ukazivao na korupciju i siromaštvo. Onog trenutka kad je postao papa, u to vreme predsednik Argentine Kristina Fernandes de Kiršner preko noći je prevrnula ćurak i počela da ga obasipa znacima naklonosti; osim u Rim, putovala je i u Brazil da bi se srela sa Franjom Prvim i, dakako, donela fotografska svedočanstva njihovog srdačnog susreta. Nekim bliskim savetnicima gospođe Fernandes de Kiršner – kao na primer, uticajnom novinaru i uglednom borcu za ljudska prava Orasiju Verbitskom – refleksi su bili sporiji pa je nastavio da kudi Franju Prvog kao da je i dalje otac Bergoljo, optužujući ga čak da nije dovoljno štitio svoju pastvu za vreme krvave vojne diktature 1976–1983. koja je koštala života desetine hiljada Argentinaca. Svi napori peronista da papu dovedu u Buenos Ajres ostali su bezuspešni, uprkos očiglednom zanimanju Franje Prvog za argentinsku politiku.

Papska poseta kao politička platforma

Među argentinskim intelektualcima ima onih koji smatraju da se papa diskretno ali sistematski meša u unutrašnju politiku Argentine, naročito u dvorske spletke decenijama dominantne peronističke partije koja trenutno nije na vlasti. Drugi, pak tvrde, da je njegovo dugo odsustvo iz Argentine posledica odluke da nikome od političkih igrača u svojoj zemlji ne pruži priliku da njegovu posetu iskoristi za sopstveno političko promovisanje. Čak i ako bi bila istina da peronizam kao pokret nije daleko od Franjinog srca, svakako da je pamćenje sedokosog poglavara katoličke crkve dovoljno lucidno da ne zaboravlja olako kiršneristima godine antagonizma; političar u njemu svakako ume da izgradi formu velikodušnog praštanja ljudima koji su duže od jedne decenije vladali njegovom zemljom, ali to ne znači da je spreman da potpomogne njihove političke ambicije.

S druge strane, nikad nije bilo igre međusobnog zavođenja između Bergolja/Franje i sadašnjeg predsednika Argentine, umerenog desničara, inženjera Maurisija Makrija. Njihov prvi protokolarni susret pre godinu dana bio je upadljivo kratak, formalan i hladan. Nije toliko reč o ličnoj ili političkoj odbojnosti koliko o ideološkoj udaljenosti dva državnika, objasnili su posmatrači bliski vladajućim krugovima obe države. Makri je lično izjavio da mu je cilj da izgradi odnos institucionalnog uvažavanja i saradnje sa papskom državom i njenim poglavarom, izbegavajući bilo kakve lične konotacije. U međuvremenu, Makrijevi saradnici su se potrudili da ti odnosi dobiju toplije tonove.

Bez „svog” favorita u Buenos Ajresu

Četrdesetak miliona vernika su dovoljan razlog da papa konačno uključi Argentinu u jednu od svojih latinskoameričkih turneja; to što i dalje to ne čini upravo potvrđuje političku prirodu takve odluke; uprošćeno rečeno, papa zasad nema „svog” kandidata u zemlji velike ideološke podeljenosti koju ne želi da produbljuje. Ako nije dao priliku kiršneristima da ga svojataju pred kraj svoje vladavine, još manje je spreman da to omogući Makriju koga mnogi vide kao praktičnog menadžera, ali socijalno nedovoljno prijemčivog za siromašnije društvene slojeve.

Poseta pape Buenos Ajresu svakako bi dobro došla Makrijevim naporima da postane regionalni lider na međunarodnoj političkoj sceni i time, s jedne strane, privuče preko potrebne investicije, a s druge stekne patriotske simpatije naroda koji je oduvek gajio slabost prema harizmatičnim vođama a ne pragmatičnim tehnokratama njegovog kova.

Najavljujući papinu novu latinoameričku turneju Burk je rekao da je Franja Prvi „prihvatio poziv šefova države i lokalne crkve” da poseti navedene zemlje. Znači li to da takav poziv još ne dolazi iz Buenos Ajresa (iz straha da bi odbijanje pričinilo vladajućoj koaliciji veliku političku štetu) ili da papa neće posetiti svoju rodnu zemlju sve dok Argentina ne dobije predsednika po ukusu vatikanskog poglavara?

Ima ih, naravno, koji misle da bi papina popularnost i međunarodni ugled mogli da doprinesu pomirenju argentinskog društva i smanjenju ideološkog razdora koji se ne smanjuje, kada bi odlučio da konačno poseti svoju zemlju. Nije oklevao da posreduje u smanjenju još težih razdora van Argentine – mirio je Kubu i SAD, u Kolumbiji je doprineo decenijama dugom oružanom sukobu između države i gerile, stajao je pred Zidom plača sa muslimanskim i jevrejskim liderima.

Van svoje zemlje papa se kao spretni posrednik upliće u rešavanje najtežih međunarodnih problema, približavajući udaljene pozicije. Argentina je, međutim, njegova zemlja, a mudri i iskusni, kojima Bergoljo/Franjo svakako pripada, znaju šta to znači.