Иван Ковић и Милош Меденица

Прича иде овако: На важном факултету у главном граду једне земље био једном један добар професор, у најбољим годинама, што се каже, стручан, цењен и у својој средини и у широком свету, омиљен међу студентима. Суверено упућен у област свог професионалног интересовања, професор се ипак није затварао у кулу од слонове кости. Био је и јавни интелектуалац старог кова чији су се интервјуи и новински текстови с пажњом читали. Међу колегама професорима било је, међутим, медиокритета и завидљиваца који су одлучили да професору загорчају живот. Кад је дошло време за реизборе и напредовања у виша звања, професору су због неке бирократске зачкољице покушали да доакају. Ипак, јавност није остала слепа, глува и нема. Новински коментатори, уметници и интелектуалци дигли су глас против завере осредњих. Прича је ипак добила срећан крај. Угледни професор поново стоји за катедром и несебично дели своје знање са студентима.

Не, ово није синопсис неког ненаписаног романа Дејвида Лоџа, ово је сажетак рецентне академске афере из београдске кулоарске медијско-универзитетске кухиње. Али како се зове професор? То већ зависи од перспективе. За део јавности у Србији, професор се зове Иван Меденица. За други део јавности, професор се зове Милош Ковић.

Писац и новинар

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ