Сиријске избеглице се враћају кући

Махом је реч о онима из Алепа, Хаме, Хомса и Дамаска, области у којима се борбе стишавају.

УНХЦР, ипак, процењује да су њихови главни мотиви потрага за члановима породице заосталима у ратном паклу, провера стања у којој је њихова имовина после свих разарања и, „у неким случајевима”, „стварно или привидно побољшање безбедносних услова у тим деловима земље”.

Збиља, примирје је још крхко и у крајевима Сирије који су њиме обухваћени, док два мировна процеса не мрдају с мртве тачке. УНХЦР напомиње и да је за 14 од 18 милиона људи у Сирији потребна нека врста хуманитарне помоћи, али да она засад не може стизати редовно.

Уз све изгледније парчање државе на неформалне зоне утицаја страних актера, међу којима воље за компромисом једва да има више него међу завађеним сиријским милитантима, све ово не улива превише наде у изгледе да се Сиријци који су се вратили домовима увере да су били у праву што нису остали у иностранству. Узевши у обзир и да се вратила само 31.000 оних који су отишли преко границе, страх од „плављења” Европе Сиријцима и другима с Блиског истока који су у сличној ситуацији некоме ће и даље изгледати реално.

Њих може утешити то што се од 2015. године, такође према подацима УНХЦР-а, кући запутило 260.000 Сиријаца, махом оних из Турске. У избеглиштво их је лане кренуло нешто више од 200.000. Ове године је у Европу стигло свега око 4.000 Сиријаца. То представља тек осам одсто азијских и афричких миграната који су 2017. преко Медитерана, рачунајући ту и правац из Турске, допрли до Европе.

Заправо је интерно расељених Сиријаца увек било више од избеглица. Сиријских миграната је, пак, Европа примила око пет пута мање него суседне земље. Немогуће је знати колико је њих у регион и кренуло а колико их је напросто остало зато што се нису могли пробити кроз блокаде Европљана. Мада се то не може аутоматски пренети на сиријске мигранте, од прекјуче је индикативна још једна процена УНХЦР-а из засебног документа: да половина миграната у Либији није намеравала да иде даље, ка Европи, већ да ту нађе посао, али се предомислила јер је опет упала у рат и руинирану привреду.

Бежећи од сличних услова у својим домовинама, као и од политичког прогона и погоршане климе, Африканци су сада убедљива већина оних који преко Средоземља мигрирају у Европу. Шири се паника и о чак 20 милиона Африканаца који се на то спремају. Немачка влада, ако је веровати десници наклоњеном таблоиду „Билд”, процењује њихов број на три милиона. Једино поуздано јесте то да је за последњих шест месеци из Африке у Италију и Шпанију прешло 90.000 миграната. Лане је око 180.000 миграната стигло из Либије у Италију.

То је превише за аустријског министра одбране Ханса Петера Доскоцила, који је, вероватно циљајући и потенцијалне бираче пред октобарске изборе, најавио да ће војска одсећи границу ка Италији како би зауставила мигранте, да би његово министарство затим саопштило да су четири оклопна возила већ распоређена. Јуче је, ипак, канцелар Кристијан Керн то оповргао.

ЕУ још од лане, када је споразумом с Турском готово потпуно блокирала балкански коридор и прилив с Блиског истока, настоји да затвори и медитеранску руту, коју махом користе афрички мигранти. У томе се служи комбинацијом притисака и обећања попут економске помоћи и визне либерализације. Али, сарадња с Либијом, кључном одскочном даском миграната из Африке, отежана је јер у тој земљи нема власти признате на целој територији.

Зато мигранти још пристижу, а највећи удар трпи Италија. Европски лидери су јој пре неколико дана обећали разне врсте помоћи, али су јој ускратили ону којој се Рим можда највише надао: одобрење да мигранте покупљене на мору спасиоци не одвозе само у Италију него и у друге европске земље.