Sirijske izbeglice se vraćaju kući

Mahom je reč o onima iz Alepa, Hame, Homsa i Damaska, oblasti u kojima se borbe stišavaju.

UNHCR, ipak, procenjuje da su njihovi glavni motivi potraga za članovima porodice zaostalima u ratnom paklu, provera stanja u kojoj je njihova imovina posle svih razaranja i, „u nekim slučajevima”, „stvarno ili prividno poboljšanje bezbednosnih uslova u tim delovima zemlje”.

Zbilja, primirje je još krhko i u krajevima Sirije koji su njime obuhvaćeni, dok dva mirovna procesa ne mrdaju s mrtve tačke. UNHCR napominje i da je za 14 od 18 miliona ljudi u Siriji potrebna neka vrsta humanitarne pomoći, ali da ona zasad ne može stizati redovno.

Uz sve izglednije parčanje države na neformalne zone uticaja stranih aktera, među kojima volje za kompromisom jedva da ima više nego među zavađenim sirijskim militantima, sve ovo ne uliva previše nade u izglede da se Sirijci koji su se vratili domovima uvere da su bili u pravu što nisu ostali u inostranstvu. Uzevši u obzir i da se vratila samo 31.000 onih koji su otišli preko granice, strah od „plavljenja” Evrope Sirijcima i drugima s Bliskog istoka koji su u sličnoj situaciji nekome će i dalje izgledati realno.

Njih može utešiti to što se od 2015. godine, takođe prema podacima UNHCR-a, kući zaputilo 260.000 Sirijaca, mahom onih iz Turske. U izbeglištvo ih je lane krenulo nešto više od 200.000. Ove godine je u Evropu stiglo svega oko 4.000 Sirijaca. To predstavlja tek osam odsto azijskih i afričkih migranata koji su 2017. preko Mediterana, računajući tu i pravac iz Turske, doprli do Evrope.

Zapravo je interno raseljenih Sirijaca uvek bilo više od izbeglica. Sirijskih migranata je, pak, Evropa primila oko pet puta manje nego susedne zemlje. Nemoguće je znati koliko je njih u region i krenulo a koliko ih je naprosto ostalo zato što se nisu mogli probiti kroz blokade Evropljana. Mada se to ne može automatski preneti na sirijske migrante, od prekjuče je indikativna još jedna procena UNHCR-a iz zasebnog dokumenta: da polovina migranata u Libiji nije nameravala da ide dalje, ka Evropi, već da tu nađe posao, ali se predomislila jer je opet upala u rat i ruiniranu privredu.

Bežeći od sličnih uslova u svojim domovinama, kao i od političkog progona i pogoršane klime, Afrikanci su sada ubedljiva većina onih koji preko Sredozemlja migriraju u Evropu. Širi se panika i o čak 20 miliona Afrikanaca koji se na to spremaju. Nemačka vlada, ako je verovati desnici naklonjenom tabloidu „Bild”, procenjuje njihov broj na tri miliona. Jedino pouzdano jeste to da je za poslednjih šest meseci iz Afrike u Italiju i Španiju prešlo 90.000 migranata. Lane je oko 180.000 migranata stiglo iz Libije u Italiju.

To je previše za austrijskog ministra odbrane Hansa Petera Doskocila, koji je, verovatno ciljajući i potencijalne birače pred oktobarske izbore, najavio da će vojska odseći granicu ka Italiji kako bi zaustavila migrante, da bi njegovo ministarstvo zatim saopštilo da su četiri oklopna vozila već raspoređena. Juče je, ipak, kancelar Kristijan Kern to opovrgao.

EU još od lane, kada je sporazumom s Turskom gotovo potpuno blokirala balkanski koridor i priliv s Bliskog istoka, nastoji da zatvori i mediteransku rutu, koju mahom koriste afrički migranti. U tome se služi kombinacijom pritisaka i obećanja poput ekonomske pomoći i vizne liberalizacije. Ali, saradnja s Libijom, ključnom odskočnom daskom migranata iz Afrike, otežana je jer u toj zemlji nema vlasti priznate na celoj teritoriji.

Zato migranti još pristižu, a najveći udar trpi Italija. Evropski lideri su joj pre nekoliko dana obećali razne vrste pomoći, ali su joj uskratili onu kojoj se Rim možda najviše nadao: odobrenje da migrante pokupljene na moru spasioci ne odvoze samo u Italiju nego i u druge evropske zemlje.