​Ред пораза и по која победа

Он и Пол Лаверти недавно су својим кратким филмовима помогли политичку кампању челника британске Лабуристичке партије Џеремија Корбина против Терезе Меј, учинивши тако неку врсту контрапункта свакодневним нападима Терезиних присталица у таблоидној штампи Велике Британије. „Упркос отровном десничарском наративу који приказује Корбина као претњу, реалност се сама намеће. Тренутно постоји огромна криза, нарочито међу младим људима, да никаква њихова пропаганда то не може променити. Наравно, још је рано да се каже како британска политичка плима одустаје од популистичких, ксенофобичних партија, али се добро већ уздрмала. То би могла бити прекретница. Сви радимо што је више могуће како бисмо то учинили прекретницом. Ако грађани остану да буду информисани користећи алтернативне изворе као што су друштвене мреже које побеђују десничарску штампу, ако се то буде ширило и прикупљало снагу, онда би дух 2017. стварно могао да буде нешто посебно”, рекао је Лоуч.

Овај истрајни борац за радничка права и достојанство кроз своје снажне документарне и игране филмове, у којима су увек доминантна тема солидарности и савез међу ликовима са различитим позадинама и националностима, није изгубио своју радну нити животну енергију у овим позним годинама (рођен је 1936). Са ироничним, а никада заједљивим хумором, он је обојио и своја филмска дела и свој живот у којем никада није било предаје. Не предају се никада ни његови филмски јунаци, ти мали – обични људи који се рвају са животом и свакодневицом и никада не успеју да постигну неку велику победу, али се боре и некако гурају напред.

– Такав је и стварни живот. Горе – доле. Ако би постојале само проклете ствари једна за другом, све би било предвидљиво, а и често оно што изгледа као победа то заправо није. Баш као и у филму „Ја, Данијел Блејк” у којем је јунак коначно победио систем, aли не и сопствену болест. Постоје победе које нису победе и порази који нису тако лоши као што изгледају. То је живот, зар не? Мораш имати поразе да би понекад добио и победу, рекао је Кен Лоуч.

Филмски хуманиста, изразити левичар, иначе и један од ретких двоструких освајача канске „Златне палме” („Ветар који њише јечам” и „Ја, Данијел Блејк”), био је обасипан и питањима на тему употребе хумора у градњи филмских ликова од крви и меса и ситуацијама у које они, тако несавршени и често животно неспретни, стално упадају. „Не можете постојати на свету, а не пронаћи ствари које су смешне. То није нешто што се вештачки ставља у филм. Људи су такви, контродикторни. Морају бити контродикторни. То нас, људе, често чини смешним у очима других, па и у сопственим очима”, коментарисао је Лоуч.

„Учили су ме да је неопходно бити веран себи и да што се једноставније каже истина то је боље. Држим се тога и данас, а држао сам се тога и радећи тимски чак 12 филмова у сарадњи са сценаристом Полом Лавертијем ево већ више од две деценије”, изјавио је Лоуч коментаришући сарадњу са овим шкотским сценаристом и додајући и то да „ако негде прочитате да је неки филм тог и тог редитеља, онда знајте да је у питању његов велики его и неспремност да прихвати тимски рад”.

О томе како започиње процес настанка њихових заједничких филмских дела Кен Лоуч је рекао да се увек „започиње причом о томе, о некој идеји, онда Пол почне да пише оловком на белом папиру, а ја поред, на маргинама, стављам неке своје глупе коментаре...”, док је Пол Лаверти додао:

– Постоји невероватно миран суживот између нас, делимично подржан чињеницом да смо увек покушавали да критикујемо један другог. Оно што сам научио од Кена јесте да је избор приче једна од најважнијих фаза стварања, као и то да више научите слушајући друге него да сами причате.

На питање вичу ли понекад један на другог током мукотрпног стваралачког процеса, Кен Лоуч је у свом стилу одговорио: „Вичемо једино када је телефонска линија лоша”, а на то је Пол Лаверти шалећи се додао: „Нисам сигуран колико ме је Кен све ове године уопште добро разумео”, алудирајући на свој јаки шкотско-глазговски нагласак с којим су говорили и ликови у њиховом филму „Слатких шеснаест”.

Током разговора са овим филмским ствараоцима било је и много речи о филмовима „Земља и слобода”, „Ветар који њише јечам” , „Карлина песма”, „Хлеб и руже” и „Ја, Данијел Блејк”, али и о редитељевом погледу на тренутну избегличку кризу и недостатак солидарности и емпатије.

– Ове су идеје већ дуже под великом претњом, што се управо види и осећа данас током избегличке кризе у Европи која суочена са таласима људи који пристижу тражећи солидарност. Надам се да имамо у себи великодушности да им кажемо да су добродошли, уместо да их шаљемо назад тамо где за њих тренутно нема живота, рекао је Кен Лоуч.