Бела куга, браон кугла

***

Видим уписао се и багериста: „Председник нудио Вељи Илићу 600.000 е да напусти политику!”

Умем да испричам и боље вицеве, али ни они нису штампани на насловној страни дневних новина.

Овај, рецимо: Знам ја како се лечи бела куга, али не могу свуда да стигнем.

***

Живим у „кругу двојке” педесет девет година. И кад год у друштву неко помене она г... из „круга двојке” почнем да се презнојавам.

Да ствар буде још гора, непоправљива, имам, о судбино, и – пса!!!

Једино нисам геј, али могу и то да будем ако се сети неки таблоид.

Дакле, свакога јутра у 5 х по летњем времену изведем Каспера, патуљастог шнауцера, он се шврћка и покаки се у „кругу двојке”. Носим ја кесу од два литра из замрзивача иако за њега треба мања кеса, кесица у ствари.

И тако годинама, али...

Увек то – али...

Дошао је Циркус на Мали Таш: деца скачу по ваздушним јастуцима за сто динара, спуштају се низ нешто за још сто динара, и тако безвезе, мене то нервира, али ту су мајке с колицима, а кад видите мајку с колицима бежите што даље јер је сва моћ овог света у њеним колицима!

Напомена: прочитати део око беле куге.

***

Али нисам то хтео да кажем, већ јуче у пет ујутру, шетајући Каспера, видим ноћног чувара Циркуса како је из Парка кренуо у двориште Правног факултета. Под левом мишком носи „Алгемајне цајтуг”, под десном „Њујорк тајмс”. Пошто слутим да не зна ни немачки ни енглески предосећам да ће да обгрли неку шљиву. Међутим, погрешио сам јер се придржавао за липу поред сребрног џипа који је паркиран тамо доле код „Метропола” док је неки доцент на Кефалонији.

***

„Колега” (по муци), обратим се, „пошто сте се дефецирали, да ли могу да вам позајмим ову кесу од два литра да покупите плодове свога рада...”

И ево, сад ме ушивају код Наде Мацуре.

***

Ако ћемо право – добро сам прошао. Јер, ономад, кад су били пчелари (сајам меда) на Малом Ташу, срећом, нисам имао довољно кеса да им понудим...

Зашто не ставе оне дивне покретне плаве тоалете? Знате оно на ауто-путу, одлични су за те потребе, као заклон, јер иза њих можеш дивно да истовариш браон куглу пошто у њих не може да се уђе, свакако.

***

Данас ћете на ТВ квизу лакше добити паре ако признате да сте спавали с козом него ако знате ко је био Никола Тесла!

Некада у та ружна и зла времена којих се с радошћу сећам ишли смо породично у Дом синдиката да гледамо квизове који су тада били такмичења у знању. Оливер Млакар с „Квискотеком” у та иста ружна недемократска времена, као и његов београдски колега Мића Орловић били су популарнији од било које друге особе у Југославији, била она политичар, фудбалер, певаљка или сам председник.

Квизови су били фестивали знања такмичара и елоквенције и шарма водитеља.

Вишеструки победници, шампиони знања били су веома поштовани.

Био један Митровић, сетиће се старији, касније професор ФОН-а, овације је изазивао док је декламовао циљна времена прве три такмичарке на 400 метара с препонама на некој предратној олимпијади...

Тако је било некада, рекосмо у ружна и грозна времена када се, можете мислити, вредновало знање и образовање, што је неприхватљиво.

А ево данас, друге су вештине на цени: новац се добија ако уживо кажете да сте варали жену са свастиком, да сте украли нешто у самишу, да сте неког преварили или, или оно с козом...

С ТВ екрана милиони људи се увлаче у „наградне” игре, у преваре, само да пошаљу поруку... а РРА (или како се већ зове) ћути.

Учествује у превари!

***

Било је то срећније време. Чак се и на утакмице могло с децом. Мислим, било је безбедно.

А после нам је кренуло...

Освајали су кошаркаши и одбојкаши и светска првенства и олимпијаде, и тенисери су нас прославили, ватерполо, рукомет... Али, то је све боранија с концима наспрам фудбала, наспрам наших фудбалера који где год да се појаве проносе част српског ногомета...

Иако су први пут видели воз када су дошли у Београд с оцем и стрицем да виде могу ли у неком клубу да добију хранарину, они, кад им то успе, већ после неколико недеља умеју сами да користе ВЦ, терају косу „на мокри ефекат” и због тога не дају голове главом, науче пут од изнајмљеног стана до стадиона.

У то време први пут заиграју у Европи где је, захваљујући њима, и Србија стекла одговарајући имиџ.

Сећам се и последње победе док сам пратио фудбал када је пао и чувени тим из Словачке чијег имена тренутно не могу да се сетим, али до победе се тешко стигло бар према новинским извештајима.

Јер прво су неки „шошони” напали „гробаре” каменицама, мучки с леђа, на шта им ови „нису остали дужни” већ су их испребијали, запалили један кафић и неколико аутомобила.

За то време на терену „Дијара је попут црне мамбе зграбио плен и постигао гол”, баш као и кад се „фантастични Илић побринуо да се жилави шошони не повампире те им је скинуо скалп пошто је попут мунгоса зграбио ничију лопту и запалио ватромет среће и победе...”

Нисам баш укапирао ко су шошони а ко мунгоси али изгледа да су мунгоси победили јер су после утакмице у свлачионици викали „могу да ти пуше, Јокане...” те је овај пустио сузу и изјавио да је утакмица била тешка...

То су били дани...