Bela kuga, braon kugla

***

Vidim upisao se i bagerista: „Predsednik nudio Velji Iliću 600.000 e da napusti politiku!”

Umem da ispričam i bolje viceve, ali ni oni nisu štampani na naslovnoj strani dnevnih novina.

Ovaj, recimo: Znam ja kako se leči bela kuga, ali ne mogu svuda da stignem.

***

Živim u „krugu dvojke” pedeset devet godina. I kad god u društvu neko pomene ona g... iz „kruga dvojke” počnem da se preznojavam.

Da stvar bude još gora, nepopravljiva, imam, o sudbino, i – psa!!!

Jedino nisam gej, ali mogu i to da budem ako se seti neki tabloid.

Dakle, svakoga jutra u 5 h po letnjem vremenu izvedem Kaspera, patuljastog šnaucera, on se švrćka i pokaki se u „krugu dvojke”. Nosim ja kesu od dva litra iz zamrzivača iako za njega treba manja kesa, kesica u stvari.

I tako godinama, ali...

Uvek to – ali...

Došao je Cirkus na Mali Taš: deca skaču po vazdušnim jastucima za sto dinara, spuštaju se niz nešto za još sto dinara, i tako bezveze, mene to nervira, ali tu su majke s kolicima, a kad vidite majku s kolicima bežite što dalje jer je sva moć ovog sveta u njenim kolicima!

Napomena: pročitati deo oko bele kuge.

***

Ali nisam to hteo da kažem, već juče u pet ujutru, šetajući Kaspera, vidim noćnog čuvara Cirkusa kako je iz Parka krenuo u dvorište Pravnog fakulteta. Pod levom miškom nosi „Algemajne cajtug”, pod desnom „Njujork tajms”. Pošto slutim da ne zna ni nemački ni engleski predosećam da će da obgrli neku šljivu. Međutim, pogrešio sam jer se pridržavao za lipu pored srebrnog džipa koji je parkiran tamo dole kod „Metropola” dok je neki docent na Kefaloniji.

***

„Kolega” (po muci), obratim se, „pošto ste se defecirali, da li mogu da vam pozajmim ovu kesu od dva litra da pokupite plodove svoga rada...”

I evo, sad me ušivaju kod Nade Macure.

***

Ako ćemo pravo – dobro sam prošao. Jer, onomad, kad su bili pčelari (sajam meda) na Malom Tašu, srećom, nisam imao dovoljno kesa da im ponudim...

Zašto ne stave one divne pokretne plave toalete? Znate ono na auto-putu, odlični su za te potrebe, kao zaklon, jer iza njih možeš divno da istovariš braon kuglu pošto u njih ne može da se uđe, svakako.

***

Danas ćete na TV kvizu lakše dobiti pare ako priznate da ste spavali s kozom nego ako znate ko je bio Nikola Tesla!

Nekada u ta ružna i zla vremena kojih se s radošću sećam išli smo porodično u Dom sindikata da gledamo kvizove koji su tada bili takmičenja u znanju. Oliver Mlakar s „Kviskotekom” u ta ista ružna nedemokratska vremena, kao i njegov beogradski kolega Mića Orlović bili su popularniji od bilo koje druge osobe u Jugoslaviji, bila ona političar, fudbaler, pevaljka ili sam predsednik.

Kvizovi su bili festivali znanja takmičara i elokvencije i šarma voditelja.

Višestruki pobednici, šampioni znanja bili su veoma poštovani.

Bio jedan Mitrović, setiće se stariji, kasnije profesor FON-a, ovacije je izazivao dok je deklamovao ciljna vremena prve tri takmičarke na 400 metara s preponama na nekoj predratnoj olimpijadi...

Tako je bilo nekada, rekosmo u ružna i grozna vremena kada se, možete misliti, vrednovalo znanje i obrazovanje, što je neprihvatljivo.

A evo danas, druge su veštine na ceni: novac se dobija ako uživo kažete da ste varali ženu sa svastikom, da ste ukrali nešto u samišu, da ste nekog prevarili ili, ili ono s kozom...

S TV ekrana milioni ljudi se uvlače u „nagradne” igre, u prevare, samo da pošalju poruku... a RRA (ili kako se već zove) ćuti.

Učestvuje u prevari!

***

Bilo je to srećnije vreme. Čak se i na utakmice moglo s decom. Mislim, bilo je bezbedno.

A posle nam je krenulo...

Osvajali su košarkaši i odbojkaši i svetska prvenstva i olimpijade, i teniseri su nas proslavili, vaterpolo, rukomet... Ali, to je sve boranija s koncima naspram fudbala, naspram naših fudbalera koji gde god da se pojave pronose čast srpskog nogometa...

Iako su prvi put videli voz kada su došli u Beograd s ocem i stricem da vide mogu li u nekom klubu da dobiju hranarinu, oni, kad im to uspe, već posle nekoliko nedelja umeju sami da koriste VC, teraju kosu „na mokri efekat” i zbog toga ne daju golove glavom, nauče put od iznajmljenog stana do stadiona.

U to vreme prvi put zaigraju u Evropi gde je, zahvaljujući njima, i Srbija stekla odgovarajući imidž.

Sećam se i poslednje pobede dok sam pratio fudbal kada je pao i čuveni tim iz Slovačke čijeg imena trenutno ne mogu da se setim, ali do pobede se teško stiglo bar prema novinskim izveštajima.

Jer prvo su neki „šošoni” napali „grobare” kamenicama, mučki s leđa, na šta im ovi „nisu ostali dužni” već su ih isprebijali, zapalili jedan kafić i nekoliko automobila.

Za to vreme na terenu „Dijara je poput crne mambe zgrabio plen i postigao gol”, baš kao i kad se „fantastični Ilić pobrinuo da se žilavi šošoni ne povampire te im je skinuo skalp pošto je poput mungosa zgrabio ničiju loptu i zapalio vatromet sreće i pobede...”

Nisam baš ukapirao ko su šošoni a ko mungosi ali izgleda da su mungosi pobedili jer su posle utakmice u svlačionici vikali „mogu da ti puše, Jokane...” te je ovaj pustio suzu i izjavio da je utakmica bila teška...

To su bili dani...