Ко нас краде

Стицајем добрих околности – у последњих десет дана прошпартао сам Србијом, уздуж и попреко. Нагледао сам се пушкометних поља пшенице и сунцокрета у прелепом Банату, на путу за Вршац. Нисам могао да одвојим очи од хлебних поља, воћњака и шљивика Шумадије. На путу преко Тополе, у недогледу виногорја, зелених пашњака од Шаторње према Руднику, па све до Чачка и Западне Мораве – пуца видик препун берићета и живота. Широки и плодни левак лево и десно од опеване реке која вијуга кроз баште, младе кукурузе и поља, све до Појата – могао би да храни највећу руску губернију. А тек Ртањ – са својим заветним тајнама и медоносним цветовима који се накренуо ка Честобродици... Све зелено, лепо, здраво. Стотине поточића преливају изворе бистре воде, где год погледаш – да пожелиш да бациш ћебе и да одмориш душу. Златибор да не помињем. Кад замишљамо рај привиђају нам се такве лепоте – пашњаци, стада, клепетуше, сир, млади кајмак, пршута и бистрина Рзава.

А онда, у повратку из завичаја, пут ме води преко Левча, преко благих низија и узвишења са вишњицима, купусиштима и виноградима као да су цртани лењиром. Све то гледам – па се питам: Кад је све то тако – ко нас онда краде. Како је могуће да земља која има таква и толика природна богатства буде у тако лошем економском и привредном стању? Да ли је тачно да смо гори од Албаније – чији парадајз ових дана увелико једемо, а о бостану да и не говоримо? Где је тај новац? Где је асна, где је ћар, где је доходак – где је корист од огромних земљорадних потенцијала Србије? Да ли је могуће да цела Србија од Хоргоша до Прешева и од Дрине до Ђердапа – на својим пољима и њивама, воћњацима, баштама и виноградима – заради само толико да се тек прехранимо?

Глумац, редитељ, сценариста

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ