Ko nas krade

Sticajem dobrih okolnosti – u poslednjih deset dana prošpartao sam Srbijom, uzduž i popreko. Nagledao sam se puškometnih polja pšenice i suncokreta u prelepom Banatu, na putu za Vršac. Nisam mogao da odvojim oči od hlebnih polja, voćnjaka i šljivika Šumadije. Na putu preko Topole, u nedogledu vinogorja, zelenih pašnjaka od Šatornje prema Rudniku, pa sve do Čačka i Zapadne Morave – puca vidik prepun berićeta i života. Široki i plodni levak levo i desno od opevane reke koja vijuga kroz bašte, mlade kukuruze i polja, sve do Pojata – mogao bi da hrani najveću rusku guberniju. A tek Rtanj – sa svojim zavetnim tajnama i medonosnim cvetovima koji se nakrenuo ka Čestobrodici... Sve zeleno, lepo, zdravo. Stotine potočića prelivaju izvore bistre vode, gde god pogledaš – da poželiš da baciš ćebe i da odmoriš dušu. Zlatibor da ne pominjem. Kad zamišljamo raj priviđaju nam se takve lepote – pašnjaci, stada, klepetuše, sir, mladi kajmak, pršuta i bistrina Rzava.

A onda, u povratku iz zavičaja, put me vodi preko Levča, preko blagih nizija i uzvišenja sa višnjicima, kupusištima i vinogradima kao da su crtani lenjirom. Sve to gledam – pa se pitam: Kad je sve to tako – ko nas onda krade. Kako je moguće da zemlja koja ima takva i tolika prirodna bogatstva bude u tako lošem ekonomskom i privrednom stanju? Da li je tačno da smo gori od Albanije – čiji paradajz ovih dana uveliko jedemo, a o bostanu da i ne govorimo? Gde je taj novac? Gde je asna, gde je ćar, gde je dohodak – gde je korist od ogromnih zemljoradnih potencijala Srbije? Da li je moguće da cela Srbija od Horgoša do Preševa i od Drine do Đerdapa – na svojim poljima i njivama, voćnjacima, baštama i vinogradima – zaradi samo toliko da se tek prehranimo?

Glumac, reditelj, scenarista

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU