Још пет година до плате од 500 евра

– Ситуација је боља. Било је веома бурно кад смо 2011. године почели са радом. Све до краја 2014. године проблем је биo толики да смо морали да предлажемо оштре и непопуларне мере. Од почетка 2015. године почело је сређивање јавних финансија, али се стално откривају нови ризици.

Зашто грађани не виде добре резултате о којима говоре ММФ, Светска банка и Фискални савет? Има ли бољег живота у тим макроекономским табелама у екселу?

Фискална стабилизација је потребан, али не и довољан услов за бољи живот. Без ње је немогуће очекивати и привредни раст и бољи стандард. Било је неопходно спречити негативне трендове смањења животног стандарда и пада економске активности. Сада примећујемо благо побољшање. Проблем, међутим, праве поличари који, да би оправдали тешке мере, наговештавају да је излаз ту иза ћошка. Или негирају да су одговорне и тешке мере неопходне. Није требало у старту очекивати да ће фискална консолидација решити све наше проблеме. Потребно је да прође више година да би се то осетило у џеповима грађана. Озбиљни економисти то никад нису говорили. Уколико у наредном периоду будемо имали привредни раст од око четири одсто, тек ћемо за пет година стићи до просечне плате од 500 евра.

Актуелни председник је најавио да ћемо тај ниво достићи још у току ове године?

У појединачним месецима могућа су искакања, јер плата сезонски скочи крајем године, па се после смањи. Ако гледамо просечне годишње зараде, оне уобичајено прате раст привредне активности. Проблем је кад се нешто обећа и орочи. То гура политичаре да мимо рационалне и добре економске праксе повуку потезе који ће пречицама довести до тог резултата.

Ускоро ће бити отворена расправа о новом повећању плата и пензија. Наслућујемо ли унапред ваш став?

Бићемо поново увучени у расправу о платама и пензијама, која нас прати од оснивања. Јавност нас по томе препознаје, а то је мали део нашег посла.

Ви сте они који сте увек против повећања плата и пензија...

Људи су нам због тога добацивали на улици: „лако је вама, имате три посла и огромне плате”. Што, наравно, није тачно. Шира јавност није дужна да зна да смо због непопуларних мера које смо предлагали имали проблема. Као што нису сви обавезни да познају економију.

Помажу ли вам докторати и све те ваше дипломе да пензионеру из комшилука објасните да је за њега боље да добије мању него већу пензију?

Дилема није била између тога да ли ће неко имати исту или мању плату и пензију. Него да ли ће имати било какву или мању плату и пензију. Кад то објасните људима, они виде искрену бригу за јавне финансије и често схвате да смо у толиким проблемима да морамо да се стрпимо привремено да би нам у будућности било боље. Иако су појединачно ниске,  плате и пензије су и даље превелик трошак за буџет. Морамо врло пажљиво да померамо те слонове, односно гиганте у нашем буџету, јер мало процентуално повећање за касу представља велико оптерећење.

Колике повишице би биле засноване на здравим економским основама, с обзиром на то да је ММФ рекао би требало да прате привредни раст?

Не треба више говорити о линеарном повећању. Време је да видимо ко треба да буде више, а ко мање награђен. Администрација није имала повећање зарада у претходна два наврата, а ту раде људи који воде државу. Време је размислити и о њима.

Подижу ли и приче о суфициту очекивања, јер народ стиче утисак како држава има, али не да?

Нисам против саопштавања добрих вести, не треба крити да су ствари боље него што су биле. Али проблем још није решен, јер је јавни дуг заиста превисок. Кад имамо добар резултат, причамо само о платама и пензијама. Шта је са смањењем пореских оптерећења за привреду? Хајде да кандидујемо и још неке теме за дискусију.

Из ММФ-а сугеришу да вишак из овогодишње касе треба искористити за раздуживање и повећање капиталних издатака...

То је годинама била и наша сугестија.

Да ли бисте волели да Џејмса Руфа из ММФ-а овде видите и следеће године?

Нови аранжман са ММФ-ом јесте потребан, јер је у периодима кад нисмо имали програм долазило до погоршања. Фонд се код нас показао корисним. Није тачно да ММФ намеће аранжман да би на нама зарађивао јер ми не повлачимо новац, па тај трошак немамо. То није група фундаменталиста који дођу и наређују шта ће Србија да ради.

Како се браните од критика да сте њихова продужена рука или експозитура и да нам Фискални савет не треба јер прича исто што и ММФ?

То говоре и политичари и економисти, али не одговара истини. И када нисмо имали аранжман са ММФ-ом, указивали смо на пропусте. Често смо били и оштрији од њих. Искрено, ММФ-у бих више замерио то што у Србији понекад није био више оштрији. Можемо и ми и они да причамо и намећемо приорите, али влада доноси одлуке, сноси последице за неуспехе и заслуге за успехе.

Шта кажете на замерке да се тиме што се залажете за аранжман са ММФ-ом одричете фискалног суверенитета?

Ми Срби волимо крупне речи, мислимо да смо много битни, да се Путин и Трамп свађају због нас. Да је среће да смо више део Европе и света, глобализованији и интегрисанији него данас. У идеалном случају не треба нам ни ММФ, ни Европска унија. Све бисмо могли сами ако би овде цветало цвеће и текло мед и млеко. Али, нисмо ни Норвешка ни Швајцарска па се не можемо позивати на њихова искуства.

Који изазови сада чекају Фискални савет?

Често нас питају зашто не предложите конкретне мере из области монетарне политике, или зашто се не бавимо корупцијом. Већ смо проширили област свог рада на теме које нису уско фискалне, али имају последице на буџет. Али тако можемо доћи и до временске прогнозе, јер време утиче на пољопривреду и пуњење буџета. Па хајде да се бавимо мало и метеорологијом. Јавност понекад од нас превише очекује. Изазова има, не бежимо до њих. Треба пратити развој ситуације у јавним предузећима, локалним јавним финансијама, здравству, школству...

Ко је више крив за то што је Београд презадужен, а Крагујевац пред банкротом? Синиша Мали или Драган Ђилас? Радомир Николић или Верољуб Стевановић?

Тај проблем смо анализирали годину дана, а све се свело на политичке осуде ко је крив. Највећи део проблема настао је у периоду од 2008. до 2014. године. За нас није битно ко је у том периоду био на власти. У економији је тешко подвући ту временску границу, јер понекад нова власт само наследи економску политику претходне власти. Често су сви криви, неки због лоших потеза, неки због нечињења. Крагујевац је пред банкротством више био 2014. него 2017. године, али се у јавности стекао утисак да ми критикујемо садашњу власт. Београд нема сјајне јавне финансије данас, али су сређеније него што су биле пре три-четири године.

Колико је важно решити проблем јавних предузећа видели смо на примеру ЕПС-а у првом тромесечју. Зашто је то толико тешко?

Чуо сам да постоје две групе против који је тешко борити се. То су Синдикат ЕПС-а и навијачи. То ваљда довољно говори о проблему у тој компанији. О томе су говорили и бивши премијер и министар финансија. Добро је да је проблем препознат. Са ЕПС-ом смо имали велике полемике и јавне расправе, али ћемо тек из анализе финансијског извештаја за 2016. видети има ли промена, када је реч о броју запослених, зарадама и инвестицијама. Претходни на то није указивао.

У време кад нисмо знали да је ЕПС у првом тромесечју имао велики пад производње на Копаоник бизнис форуму слушали смо како су резултати њиховог пословања спектакуларни. Били сте једини који сте устали из публике и питали: Извините, колико је ово плаћено?

Није од кључног значаја да ли између нас и њих падају тешке речи. ЕПС је велико јавно предузеће, важно за привреду Србије и нико не треба да се љути кад упозоравамо на неке ризике. Нарочито ако имамо у виду рачун који је држави, на пример, испоставио „Србијагас”.

Својевремено су пале и теше речи између вас и НАЛЕД-а када сте због увођења онлајн фискалних каса упозорили да интерес крупног капитала најчешће није и јавни интерес. Да ли је то разграничење и изазов за нову владу у којој су два представника ове невладине организације?

Не бих рекао да је Србија у раљама крупног капитала и да се економска политика води у нечијем интересу. Има некад утицаја који је легитиман, из угла организација које заступају. НАЛЕД је урадио много добрих ствари, али и даље мислимо да би трошкови увођења онлајн фискалних каса превазишли користи које би држава имала од њих.

Да ли у случају „Фијата” држава више брани интересе свог пословног партнера, него радника?

Све изјаве су на линији жеље да се ситуација смири. Нисам видео директно сврставање на страну инвеститора. Држава је у тај пројекат много уложила и било би чудно да се сада повуче.

За све време колико пратите буџет, ко су биле највеће штеточине српских јавних финансија?

Нећу да персонализујем, не зато што бежим од одговора, већ зато што знам да не може један човек да буде крив за одлуку владе и скупштине.

Које одлуке су, онда, биле најпогубније?

Повећање пензија из 2008. године је највећа мина јавних финансија због које трпимо и данас. Тих 400 милиона евра новог годишњег трошка је највећа фискална бомба која је убачена у систем 2008. године и која нам је правила највеће проблеме. На то је уље на ватру додала и фискална децентрализација из 2011. године, губици великих државних предузећа, а онда одбијање у 2012. да се већ тада предузму оштрије мере.