Наша девојачка спрема у Индији

Како објашњава директорка музеја Мирјана Менковић, до  реализације ове изложбе је дошло јер је амбасадор Владимир Марић је пре одласка на дужност у Индију,  2014.године обишао све музеје у Београду, узео каталоге, а културне установе у Индији су показале посебно  интересовање за збирке Етнографског музеја.  „На изложбеном простору од 400 квадратних метара, биће изложено текстилно покућство и ћилими јер су материјали и сама техника израде веома специфични и непознати за иначе веома богату индијску културу. А

а свадба као значајан ритуал у свим цивилизацијама има посебан  значај у индијској традицији“, додаје  Мирјана Менковић.Ауторке изложбе Марина Цветковић и Јелена Тешић Вулетић изабрале су предмете за украшавање српске невесте, будући да је свадба била један од најзначајнијих догађаја у животу породице, који уједно сведочи о начину живота, обичајима и статусу младенаца.

– Као најизразитије обележје брачног стања издвајало се оглавље невести, будући да је у народном накиту код Срба изузетна пажња посвећивана украшавању главе, које и током 19. и у првој половини 20. века задржава доминантно место. Оглавља су била пребогата накитом, да би с временом потпуно нестала или се трансформисала и прилагодила тренутним условима и могућностима – каже кустос изложбе Јелена Тешић Вулетић.

Цветни венац, као најстарији украс на глави невесте, водио је порекло од античког начина украшавања, да би преко Византије доспео у европске земље где је прво служио као украс од цвећа. Венце од цвећа носиле су девојке као симбол младости и девичанства, док су на глави невесте они симболизовали венчање и жељу за плодношћу.

– Трансформацијом венца настао је смиљевац – најраспрострањенија младина капа на ширем подручју Србије. Основу те капе чини лесков прут или лескова кора савијена у полукруг и причвршћена, а затим обложена домаћим платном или црвеном чојом. Предња страна прекривена је нанизима новца, а са стране, у висини слепоочница, пришивене су трачице које се завршавају малим прапорцима и спуштају низ младина леђа – прича наша саговорница.

Накит и украшавање грађанки у складу су са грађанским костимом који се у Србији формира средином 19. века и који у себи сједињује елементе турско-оријенталне, левантске и европске културе. Симбол женске грађанске ношње био је фес – плитка капа од црвене чоје са кићанком или тепелуком и барешом.

– У српској грађанској ношњи назив „тепелук” пренет је на посебну малу женску капу од црвене чоје у облику калоте, украшену бисером навезеним у облику купица, која, колико је познато, нема паралела у ношњама других балканских земаља. Девојке су почињале да носе фес и тепелук и да око њега обавијају плетенице када им се приближи време удаје. Брачно стање изражавало се присуством, односно одсуством бареша – траке или мараме обавијене око феса. Осим бареша, ознака удате жене био је и накит: прстен, брош и минђуше, и њега је у комплету са вереничким прстеном невести поклањала младожењина породица на дан веридбе – подсећа ауторка изложбе.

На територији Војводине користило се неколико невестинских оглавља. Рецимо, капа златара је израђивана са два пара трака од свиле, сатена или броката, обично беле, жуте, светлоружичасте или плаве боје. Цела површина капе украшена је златовезом у мотивима срца, лале, љиљана, жира.

– Накит за невесте на подручју Косова и Метохије такође се одликовао лепотом и разноврсношћу. Перјаница је била висока капа која се састоји од рогљастог дрвета савијеног у облику лире и пресвученог тканином, овалне капе и правоугаоног превеза, украшена стакленим перлама, парицама, дугмићима и огледалцима...

Обележје економске моћи највише се огледало у накиту за врат и груди, посебно оном кога су чинили нанизи новца. Представљали су видан део мираза који је отац, према могућностима, спремао за ћерку.

– Демони и зли духови, према народном веровању, окупљају се у великом броју за време свадбе. Веровало се да нека неодређена опасност младенцима прети „одозго”, па је као главна заштита била младина и младожењина капа кићена сребрним новцем, пауновим перјем и огледалцима и овакво оглавље штитило је невесту до рођења детета. Како према веровању, капа и марама могу да замене власника у врачању и бајању, у неким крајевима невесте нису позајмљивале оглавља и уопште нерадо су се одвајале од њих – каже Јелена Тешић Вулетић.

Заштитну улогу имали су и појасеви и копче као обавезан део невестинског руха. Они су имали своју улогу у веровањима и обичајима, посебно свадбеним. Тако је тканица којом свекрва опасује невесту када је први пут по венчању уводи у кућу кићена босиљком, ради заштите од урока, а младожења је прве брачне ноћи невести откопчавао пафте (декоративне металне копче за женски појас) да би, по веровању лакше рађала. Вредност накита који се припремао за свадбу говорио је о значају који се придавао чину удаје и статусу невесте који је у животу жене представљао период њеног највећег сјаја.