Документарни ритам Струмичке улице

Ушушкана на ободу насеља Лекино брдо у коме влада специфичан архитектонски спој старих кућа, социјалистичких грађевина и модерних објеката – живи Струмичка улица. Она је запала за око уметнику Борису Бурићу. Објективом, али и промишљањима о житељима овог краја, градио је јединствену причу свакодневице. Тако је покренуо фотографски пројекат 2012. године, који је представио на изложби „Струмичка улица” у Галерији Дома омладине. Рад на истраживању пулса ове улице аутор ће наставити и убудуће јер са посебном пажњом прати микроокружење људи који га насељавају. Колекција фотографија, видео-записа и портрета житеља Струмичке кренула је спонтано док је прикупљао и бележио дешавања на тој локацији.

– Документовање свакодневице узело је маха када сам упознао „локалце” који су ми изгледом и причама привукли пажњу. Убрзо је улица постала подијум за представу у којој је већина желела да учествује. Временом сам бележио њихово кретање, а дешавало се да сам био и гост у њиховим домаћинствима – прича Бурић.

Улогу главног лика добио је деда Жика, односно Жилијен, врсни познавалац свега видљивог и невидљивог у Струмичкој.
Струмичка, према ауторовом уверењу, не означава конкретну локацију, већ постаје синоним за једну микрозаједницу, амбијент и атмосферу.

– Сећам се када сам се појавио на Лекином брду и упознао Жилијена на раскрсници Тетовске и Крушевачке. Питао сам га где је Струмичка улица, а он ми је одговорио: „Синко, свака улица је Струмичка кад те опали сунце”.

Поставка је отворена до 6. августа.