О планирању и меритократији
Ако вам је стало да брзо упропастите репутацију, најбоље је да прозборите по коју лепу реч о економском планирању или да, недајбоже, предложите да држава уведе петогодишње планове развоја. Неолиберални економисти и политичари које подучава ММФ, са неколико ефектних реченица ће изврћи руглу сваки позив да држава планира.
Дубоко аналитична, и дакако научна аргументација, могла би гласити овако: Да ли то Катић предлаже да држава одређује шта треба да се производи и по којој цени или колико ципела браон боје треба произвести у Србији? Да ли је он преспавао 20. век па није видео како су прошле социјалистичке државе које су планирале? Да ли је он уопште читао Хајека који нам је лепо објаснио како је планирање најкраћи пут у тоталитаризам? Коначно, Србија баш ништа не планира, а из дана у дан бележи све веће и веће и још веће економске успехе.
Колико год ова аргументација звучала убедљиво, ту ипак постоји мали емпиријски проблем – све државе које су ушле у модерну економску историју као државе са најбржим растом, чврсто су планирале развој и усмеравале га инструментима економске политике. Оне су деценијама, у континуитету, остваривале просечне стопе раста БДП-а које су се кретале између седам и десет процената годишње.
Пословни консултант
www.nkatic.wordpress.com
ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


