Нешто као љубав

„Дневник машиновође“ у програму мањинске продукције

У завршницу фестивала, у свом звезданом стилу, стигао је и наш глумац и продуцент Лазар Ристовски, прошлогодишњи добитник „Златне арене“, да би се заједно са редитељем Милошем Радовићем поклонио публици после пројекције „Дневника машиновође“, једног од такмичарских филмова у програму Мањинске копродукције.Ристовски је у петак, у друштву овде присутног редитеља Дарка Бајића, био гост и изложбе коју у Пули у сарадњи са фестивалом традиционално приређује Српски културни центар Истре.У част пројекције филма „Принцеза корала“ из 1937. године, чију је копију за приказивање у програму „Времеплов“ обезбедила Југословенска кинотека, Пулски фестивал је издао и веома садржајну књигу на чијој су промоцији говорили и Саша Ердељановић, управник Архива, и Југослав Пантелић, директор Кинотеке...

И спрам католичке цркве, чије свештенике све чешће оптужују за педофилију и спрам хрватског друштва које још увек јесте изразито хомофобично иако је на 64. Пулском фестивалу ово чак четврти филм на тему проблематике геј популације.

У контексту те универзалне љубави доступне свима, Шмитов филм јесте и љубавна мелодрама у којој се чини да се двоје воле, а трећи им смета, иако је све само у назнакама.

У глави и срцу локалног жупника (у врло добром тумачењу Горана Богдана), што води бригу да млади домци постану потврђеници (кризманици), али његово ванцрквено понашање и однос према дечацима сугеришу на оне нечасне мисли под којима се лако поклекне.

Права драма настаје оног тренутка када дечак Горан – у изврсном тумачењу Дениса Мурића, дечака са Косова и звезде српских филмова „Ничије дете“ и „Енклава“ – у наступу љубоморе оклевета свештеника, јер овај своју жудњу исказује ка другом дечаку. И тада се пред гледаоцима отворе још многе друге дилеме у овом изазовном филму у којем је драматизацију радио наш Мирољуб Вучковић. Са „Агапе“ Бранко Шмит после „Метастаза“ и „Људождера вегетаријанаца“, затвара триологију о скенирању стања у савременом, послератном хрватском друштву.

Поглед на послератно друштво, али из веома мрачног и депресивног угла, нуди и нови филм Кристијана Милића („Политикина“ награда „Еритроцит“ на Фесту за филм „Живи и мртви“, „Број 55“...), рађен према сценарију и књизи Јосипа Млакића и назван „Мртве рибе“. Реч је о високоестетизованом црно-белом филму чија се радња дешава у послератном Мостару, подељеном граду у којем се живује а не живи. Милић у мозаичкој форми прати судбине двадесетак ликова свих генерација (на које се одразио рат) и то током једног јединог дана када град, селећи се на југ, надлећу ждралови. Нажалост, „Мртве рибе“ неће се сврстати у боље Милићеве филмове.

Иако је већ имао свој биоскопски живот и чак постао на интернетским платформама, филм Рајка Грлића „Устав Републике Хрватске“ привукао је гледаоце у Арену.

Иако видно незадовољан Пулским фестивалом Грлић је дошао из Мотовуна и поклонио се публици. И он попут многих познатих и успешних хрватских продуцената највише замера то што су равноправан третман у Арени имала чак два независна (и јефтино урађена) филма до сада (ни)мало познатог аутора Анђела Јуркаса, који је у свом невероватно креативном „еготрипу“ снимио два крајње симпатична (иако редитељски не баш писмена) филма о младалачким љубавним проблемима и мушко-женским односима. Због филмова „Због тебе“ и „ Fuck Off, I Love You“, Јуркаса су хрватски новинари већ почели да упоређују са Вудијем Аленом, Џармушом и Ричардом Линклејтером, што је, наравно, претерано иако у тим његовим филмским лудоријама има понечег и доброг. Чак и свежег. И то се, изгледа, допада публици.

Филмско чинодејствовање Анђела Јуркаса, који и глуми у својим филмовима, у независној продукцији, у пулским филмским кулоарима попримило је обрисе афере. Хрватски продуценти и реномирани аутори сматрају да се у оваквом, јефтином начину снимања филмова крије велика опасност по свеукупну хрватску кинематографију. Јер би неко на врху могао да помисли да је филмове заиста могуће снимати за мало новца. А, новца за филм у Хрватској је, изгледа, све мање и мање...