Подстанарски опстанак

Ожалисмо ми пре неко вече, у кафани, другара Симу ко да је, Боже ме опрости, пошао на „онај свет” а не у подстанаре. Јесте он одувек био некако ћудљив, али да ће „дићи руку” на себе и отићи под кирију, нико није могао ни да претпостави. Млад, здрав, прав, живот је био пред њим... Узалуд смо га испирали „лозом” и „стомаклијком”, не бисмо ли га повратили свести. Узалуд је чак и конобар слао туре. Сима је још тог поднева „донирао” своју младост анонимном станодавцу и окупио нас је само да нам то саопшти.

Џаба сам га шамарао неумољивом статистиком: да је просек трајања затворске казне за тешка кривична дела упола краћи од просека подстанарског стажа! Да директан ударац трамваја оставља мање последица по здравље и психу човека неголи вишегодишњи дрил станодаваца (слава и част изузецима)! Да је и инквизиција била самилоснија од њих... Залуд! Није се дао разуверити. Биће да има истине у оној легенди о томе да када се неко једном напије воде с подстанарске чесме – више не може без ње?!

Шалу на страну, незванична математика вели да је у Београду, у сваком тренутку, близу 50.000 људи на подстанарској муци. При том, то „на муци” не мислим зато што су „своји на туђем”, већ због тога што је та категорија, у нас, обесправљенија од античких робова и тежака.

Тачније, права подстанара су углавном дефинисана у обавезама према „газдама”, док су обавезе „газда”, углавном, да не гарантују никаква права својим подстанарима (опет, част изузецима).

Заправо, није толико компликовано колико звучи и савршено функционише по једноставном принципу: мени се може, а теби – не!

Изузмемо ли сумануте суме које се траже чак и за голубарнике пренамењене у „животни” простор, самовоља станодаваца, у диктирању услова и жеља, умногоме превазилазе и границе безобразлука.

Сходно томе, ево неколико корисних савета како да се поставите приликом првог контакта са неким од њих, уколико вас мазохизам, или мука клета, натерају у подстанарске, плитке, воде:

1. Представите се као студент (прецвали апсолвент), њих „газде” највише воле. Лаки су за одржавање и манипулацију.

2. Говорите тихим, понизним гласићем јер су станодавци беспоговорни ауторитети којима се не пркоси.

3. Када вас упита: „На који период бисте изнајмили стан”, као из топа одговорите: „На 60 година”, како станодавац не би помислио да сте неозбиљни и да ћете злоупотребити његову добродушност покушајима да решите своје стамбено питање пре него што он, рентирањем, још три пута исплати тај стан.

4. Уколико имате дете/децу, не помињите их, никако. Из неког необјашњивог разлога „газдама” смета дечји плач, иако, најчешће, живе километрима далеко до стана који издају. Уколико вас, пак, ухвате у лажи, кроз сузе обећајте да ће дете остати ту само до пунолетства, па онда, зна се, правац и оно у подстанаре.

5. Сами се понудите за помоћ око ситних кућних кварова и великих животних проблема свом станодавцу, не чекајте да вас он пита. Џаба тих 250, 300, 350 евра, колико му дајете сваког месеца, ако му се, као пријатељ, не нађете када му је тешко. Није све у парама...

6. Нека вам она револуционарна „Живите као да ћете ту остати 100 година, а спремајте се као да ће вас сутра избацити на улицу” буде водиља. Обе солуције су једнако могуће јер, рекосмо већ, станодавцу се једноставно – може све, али нису због тога ни они криви, но, добро...

То би, за сада, отприлике било то. Наравно, правила су отворена за допуне и дораде како потражња за становима, а тиме и моћ „газда”, расте.

А што се друга Симе тиче, ево полако му спремамо „четрдесетицу” подстанарског живота. Не свраћа више до кафане, има сада паметнија посла с новцем, а и нема времена. Западе му станодавац са имањем изван града. Шта ће сиромах, не може све сам да окопа...