Под крилима орла крсташа

Од подножја до највишег врха овог националног парка, Црвеног чота (539 метара), намерник ће наићи и на бројне манастире и археолошка налазишта која испредају приче из прошлости. Једна од њих каже да су Римљани Фрушку гору називали Алма монс – плодна планина. Вероватно су били надахнути тиме што су пре више од 1.700 година, за време цара Марка Аурелија Проба, на њој засађени први чокоти винове лозе.

Давно пре Римљана, како се наводи у едицији „Лексикони националних паркова Србије” у издању „Службеног гласника”, Фрушка гора је била острво у Медитеранском, затим у Панонском мору. Кад се вода око ње повукла, „унапређена” је у планину, која је са светом повезана копном – некадашњим морским дном, пуним фосилних и геолошких трагова који сежу миленијумима уназад. Њене падине више не запљускују таласи, али поред њих протиче моћни Дунав. „Саучесништво” реке и планине изнедрило је богату флору и фауну. Својеврсни симбол Фрушке горе је орао крсташ, сврстан међу најугроженије врсте птица са Светске црвене листе. Његово једино станиште у Србији управо је ова планина, где се гнезде два до три пара. Ако ништа друго, извесно је да су фрушкогорске шуме поуздан и безбедан дом за њега. Јер, у њима постоје и осолике муве, такође угрожени инсект на европском нивоу, чије се присуство може тумачити и као показатељ квалитета шумског екосистема.

Међу заштићеним инсектима су и планински поточар, вилин коњиц, али и мађарски трчуљак, који је у неким земљама Европе потпуно нестао. Ту је и 17 заштићених дивљих врста, међу којима и сиви пух, куна златица, мрки твор, мочварна ровчица... Егзотични биљни свет творе панонски ендеми, као што су татарско зеље, тамнољубичасти лук или мађарски вепровац. Посебан украс фрушкогорске флоре су орхидеје, којих на планини има тридесетак врста.

Све се то крије на „Франачкој планини”, како у преводу гласи њен садашњи назив, настао од словенских речи „фруг” (Франци) и „гора” (планина). Овај топоним указује на франачко присуство на овом поднебљу још пре досељавања Словена. Франци су одавде отерали варварска племена – Аваре, Хуне, Гепиде, Лангобарде – и успоставили на планини јужну границу свог царства. Пре њих и варвара, Фрушку гору су насељавали Келти и Римљани. Од 19. века и аустријског присуства у овом делу данашње Србије развијају се градови, занатство и трговина, а на самој Фрушкој гори долази до процвата насеља и народног градитељства. По значају, лепоти и богатом градитељском наслеђу, издвајају се два околна места: Сремски Карловци, као средиште политичког и културног живота Срба у Аустрији и Аустроугарској, и Ириг, једно од најразвијенијих сремских насеља још од 18. века.

О свему томе постоје бројни археолошки трагови широм планине, због којих Фрушка гора није само национални парк – и то најстарији у Србији, од 1960. године – већ је заштићена и као просторна културно-историјска целина од националног значаја. На њој су често сасвим случајно откривани артефакти, попут оставе римског новца пронађене 1952. на локалитету Бикић До, с готово 11.500 кованица, међу којима су и оне из доба Константина Великог.

Међу значајним локалитетима су и остаци римског утврђења Акунум код Чортановаца или брдо Ердеш, са којег је у праисторији узиман камен за израду оружја и оруђа. Ту је и Басијана, остатак римског града опасаног бедемима са квадратним кулама. Унутар зидина пронађени су остаци објеката са системом загревања и канализационом мрежом, као и фреско-сликаним зидовима и подовима украшеним мозаицима.

Од „савременијих” споменика културе издваја се Врдничка кула – остатак средњовековног утврђеног замка, воденица у Ривици, саграђена 1800. године, као и гроб Бранка Радичевића на Стражилову крај Сремских Карловаца, у који су посмртни остаци песника пренети из Беча 1883. године.

Духовно наслеђе Фрушке горе чувају бројни манастири. Због њих, ову планину називају и Српска Света Гора. Од некадашњих 35 манастира који се помињу у турским документима, данас је активно 16, међу којима су Беочин, Бешеново, Велика Ремета, Дивша, Јазак, Кувеждин, Мала Ремета, Петковица, Привина глава, Раковац, Старо Хопово, Шишатовац... Ту је и Врдник, манастир који чува део мошти кнеза Лазара и његов кивот, затим Гргетег, где је иконе радио Урош Предић, док је иконостас у звоначкој капели радио сликар и карикатуриста Пјер Крижанић, па Крушедол, у којем, поред осталих, почива и краљ Милан Обреновић, као и Ново Хопово, где се Димитрије Обрадовић замонашио и постао Доситеј.

Још једна занимљива географска чињеница везује се за Фрушку гору: овде се, наиме, преплићу два Срема! Један је „вински”, односно планински или горњи, а други „свињски”, равничарски, доњи. Обронци ове планине још од 15. века словили су за најугледније виногорје у Угарској. После турске најезде и Карловачког мира 1699. године, све до краја 19. века, долази златно доба овдашњег виноградарства. Од овдашњег грожђа у оближњим Сремским Карловцима справља се и бермет – слатко ароматизовано вино које има међународну ознаку заштићеног географског порекла. Захваљујући њему, Карловчани су у време Марије Терезије успевали да издејствују одређене привилегије, шаљући сандуке бермета на бечки двор. То се данас зове подмићивање, а тада је носило невин назив „дишкреција”. Осим на бечком, ово пиће служило се и на руском о енглеском двору, а било је у понуди и на винској карти „Титаника”.

Лична карта Фрушке горе

26.672 хектара површина националног парка

1.500 биљних врста

400 врста гљива

211 врста птица

60 врста сисара