Сцена на којој се чује ехо светског хаоса

Представе на овогодишњем фестивалу у Авињону су ехо света у хаосу, у коме влада насиље, у коме се пред нашим очима одвијају велике сеобе народа који беже од ратова и беде. У тим представама се одражава свет у коме се економска криза обрушила на најсиромашније, у коме владају страх од тероризма, од странаца и неповерење у политичаре који одлучују о нашим судбинама.

Аутори предност дају великим драматурзима из прошлости, попут Софокла, Молијера, Ибзена или Колтеса, као да влада суша савремених драмских текстова. Неке од најважнијих савремених драматурга, попут Канађанина либанског порекла Важдија Муавада или Немца Фалка Рихтера управо је овај фестивал знао да препозна и на њих усмери пажњу. Кореографије, невербални сценски израз као и ранијих година су важан део програма, а аутори који полазе од савременог текста чешће адаптирају књижевне текстове него што постављају драме, попут дела Џонатана Литела и Елфриде Јелинек у представама белгијског редитеља Гија Касијера. Оба текста испитују однос према другом, према Јеврејима под нацизмом у случају Литела и према мигрантима у данашњој Европи код аустријске књижевнице, добитнице Нобелове награде за књижевност.

Велики број представа за тему има градове, од Лисабона који је уништила економска криза у представи Тијага Родригеза, Лагоса Феле Кутија, бастиона афробита и панафриканизма у „Републици Калакута” Сержа Емеа Кулибалија, Сајгона у истоименој представи Каролин Гвеле Нгијен, који оживи у разговору за трпезом вијетнамских емиграната, до Париза који аутор и директор фестивала Оливије Пи посматра очима модерног Растињака, Атине и Сарајева у којима ауторке трилогије „Европо, љубави моја” Жад Ербило и Жили Бертен трагају за европским контекстом.

Африка је ове године у фокусу фестивала, прилика да се завири у савремено стваралаштво континента о коме мало знамо. Намера је да се „деколонизује поглед” на афричку сцену, у земљи која још није раскрстила са својом колонијалном прошлошћу. Овај фокус има посебну тежину у Авињону, граду који на недавним изборима умало није пао у руке Националног фронта Марин ле Пен, чији је отац Мари ле Пен, оснивач странке, био француски војник у Алжиру у време рата за ослобођење, где је, по неким сведочанствима, учествовао у мучењима заробљеника.

Једна од звезда фестивала била је Рокија Траоре, прослављена певачица из Малија, која је у башти Музеја Калве, једног од најлепших здања у Авињону, на сцени под стогодишњим платанима уз пратњу зрикаваца и музичара на традиционалним инструментима причала причу о афричком краљевству Манде из 13. века, оживљавајући пред занемелим аудиторијумом традицију оралног приповедања која се вековима негује на овом континенту.

Афрички драматурзи који су се огласили поводом селекције представа у којима доминира плес, критиковали су одсуство текстова савремених драмских писаца са овог континента. Али и у овом избору селектора фестивала у Авињону наслућује се уметнички и интелектуални узлет афричких сцена.

О наслеђу колонијализма, експлоатацији, државном насиљу и инструментализацији било је речи и на књижевном маратону који је осмислила бивша министарка правде Кристин Тобира, уз помоћ редитељке Ан Лор Лијежоа. Када је пре две године постављен за директора фестивала, Оливије Пи је осмислио овај програм отворен за све, неку врсту демократског форума. Након филозофа Алена Бадјуа и позоришног редитеља Томе Жолија, позвана је бивша министарка, позната по политичкој борби због које је била мета расистичких и сексистичких напада. Тобира, пореклом из Француске Гвајане, аутор је закона по коме је робовласништво које су европски колонизатори спроводили од 15. века препознато као злочин против човечности.

Сваког дана у подне, под отвореним небом, професионални глумци и аматери заједно на сцени читају текстове великих писаца од Хане Арент, Брехта, Камија, Артоа, Еме Сезара, Махмуда Дарвиша, Маргерит Дирас, Виктора Игоа, до Жореса, Неруде, Рилкеа, Вирџиније Вулф, Нине Симон…

Сусрет публике са бившом министарком у Авињону био је непосредан и срдачан, без палета и протокола. „Политику не посматрам без књижевности”, каже министарка. Колико наших министара може да каже исто?