Scena na kojoj se čuje eho svetskog haosa

Predstave na ovogodišnjem festivalu u Avinjonu su eho sveta u haosu, u kome vlada nasilje, u kome se pred našim očima odvijaju velike seobe naroda koji beže od ratova i bede. U tim predstavama se odražava svet u kome se ekonomska kriza obrušila na najsiromašnije, u kome vladaju strah od terorizma, od stranaca i nepoverenje u političare koji odlučuju o našim sudbinama.

Autori prednost daju velikim dramaturzima iz prošlosti, poput Sofokla, Molijera, Ibzena ili Koltesa, kao da vlada suša savremenih dramskih tekstova. Neke od najvažnijih savremenih dramaturga, poput Kanađanina libanskog porekla Važdija Muavada ili Nemca Falka Rihtera upravo je ovaj festival znao da prepozna i na njih usmeri pažnju. Koreografije, neverbalni scenski izraz kao i ranijih godina su važan deo programa, a autori koji polaze od savremenog teksta češće adaptiraju književne tekstove nego što postavljaju drame, poput dela Džonatana Litela i Elfride Jelinek u predstavama belgijskog reditelja Gija Kasijera. Oba teksta ispituju odnos prema drugom, prema Jevrejima pod nacizmom u slučaju Litela i prema migrantima u današnjoj Evropi kod austrijske književnice, dobitnice Nobelove nagrade za književnost.

Veliki broj predstava za temu ima gradove, od Lisabona koji je uništila ekonomska kriza u predstavi Tijaga Rodrigeza, Lagosa Fele Kutija, bastiona afrobita i panafrikanizma u „Republici Kalakuta” Serža Emea Kulibalija, Sajgona u istoimenoj predstavi Karolin Gvele Ngijen, koji oživi u razgovoru za trpezom vijetnamskih emigranata, do Pariza koji autor i direktor festivala Olivije Pi posmatra očima modernog Rastinjaka, Atine i Sarajeva u kojima autorke trilogije „Evropo, ljubavi moja” Žad Erbilo i Žili Berten tragaju za evropskim kontekstom.

Afrika je ove godine u fokusu festivala, prilika da se zaviri u savremeno stvaralaštvo kontinenta o kome malo znamo. Namera je da se „dekolonizuje pogled” na afričku scenu, u zemlji koja još nije raskrstila sa svojom kolonijalnom prošlošću. Ovaj fokus ima posebnu težinu u Avinjonu, gradu koji na nedavnim izborima umalo nije pao u ruke Nacionalnog fronta Marin le Pen, čiji je otac Mari le Pen, osnivač stranke, bio francuski vojnik u Alžiru u vreme rata za oslobođenje, gde je, po nekim svedočanstvima, učestvovao u mučenjima zarobljenika.

Jedna od zvezda festivala bila je Rokija Traore, proslavljena pevačica iz Malija, koja je u bašti Muzeja Kalve, jednog od najlepših zdanja u Avinjonu, na sceni pod stogodišnjim platanima uz pratnju zrikavaca i muzičara na tradicionalnim instrumentima pričala priču o afričkom kraljevstvu Mande iz 13. veka, oživljavajući pred zanemelim auditorijumom tradiciju oralnog pripovedanja koja se vekovima neguje na ovom kontinentu.

Afrički dramaturzi koji su se oglasili povodom selekcije predstava u kojima dominira ples, kritikovali su odsustvo tekstova savremenih dramskih pisaca sa ovog kontinenta. Ali i u ovom izboru selektora festivala u Avinjonu naslućuje se umetnički i intelektualni uzlet afričkih scena.

O nasleđu kolonijalizma, eksploataciji, državnom nasilju i instrumentalizaciji bilo je reči i na književnom maratonu koji je osmislila bivša ministarka pravde Kristin Tobira, uz pomoć rediteljke An Lor Liježoa. Kada je pre dve godine postavljen za direktora festivala, Olivije Pi je osmislio ovaj program otvoren za sve, neku vrstu demokratskog foruma. Nakon filozofa Alena Badjua i pozorišnog reditelja Tome Žolija, pozvana je bivša ministarka, poznata po političkoj borbi zbog koje je bila meta rasističkih i seksističkih napada. Tobira, poreklom iz Francuske Gvajane, autor je zakona po kome je robovlasništvo koje su evropski kolonizatori sprovodili od 15. veka prepoznato kao zločin protiv čovečnosti.

Svakog dana u podne, pod otvorenim nebom, profesionalni glumci i amateri zajedno na sceni čitaju tekstove velikih pisaca od Hane Arent, Brehta, Kamija, Artoa, Eme Sezara, Mahmuda Darviša, Margerit Diras, Viktora Igoa, do Žoresa, Nerude, Rilkea, Virdžinije Vulf, Nine Simon…

Susret publike sa bivšom ministarkom u Avinjonu bio je neposredan i srdačan, bez paleta i protokola. „Politiku ne posmatram bez književnosti”, kaže ministarka. Koliko naših ministara može da kaže isto?