Обећање Карађорђевића Хабзбургу

Са „Српског стола” Јаше Ненадовића потекла је и иницијатива слања личне поште – пракса која је данас један од ослонаца савременог маркетинга. У фебруару 1902. године срочен је текст „личних писама” упућених виђеним Београђанима и официрима Београдског гарнизона: „Будите спремни да прихватите догађај који ће се ускоро десити, на велику срећу Србије...” (Извор: Божо Маршићанин: „Управитељеве белешке” бр. 17). Бечки органи су били упознати са овом акцијом, а са поште у Инђији, одакле су писма послата у Београд, у Беч је пристигла вест о масовној пошиљци упућеној у Београд.

Беч није ометао Јашу Ненадовића у припреми предуслова за извођење завере. Ни полиција га више није држала на оку. (Сасвим без надзора се није могло – дужност су преузели аустроугарска обавештајна служба и информанти Министарства спољних послова – званично из „чисто информативних разлога”.)

Ненадовић је од 1. децембра 1901. уживао статус заступника кнеза Петра Карађорђевића пред владом Аустроугарске, с обзиром на то да је предао специјално овлашћење Петра Карађорђевића шефу обавештајне службе u Министарству спољних послова Хајнриху фон Милеру. У пропратном писму уз овлашћењe, са датумом од 28. новембра 1901, Ненадовић је навео: „Част ми је у прилогу доставити Вам овлашћење којим ме кнез Петар Карађорђевић именује за свог официјелног представника... Истовремено прилажем писмо у којем је кнез Петар изложио своја политичка гледања.”

У акту који је састављен у Министарству спољних послова рутински је коментарисано да је Петар Карађорђевић упутио Ненадовића у Беч да би одржавао везе са надлежним круговима монархије. Међутим, именовање Јаше Ненадовића за пуноправног представника кнеза Петра Карађорђевића у Бечу представљало је више од тога – представљало је прекретницу у односима Карађорђевића и хабзбуршких власти. Ако је Беч до тада неговао незваничне контакте са кнезом Петром, од 1. децембра 1901. дефакто су успостављени паралелни дипломатски односи са конкурентским династијама Обреновића и Карађорђевића.

Према оцени аустријских историчара, Беч је већ тада донео одлуку да не омета заверенике, а у случају успеха завере и да подржи довођење Карађорђевића на престо. На одлуку Беча утицало је управо пропратно писмо, приложено уз акредитив Ненадовића, у коме је кнез Петар изложио, или у најмању руку својим потписом оверио, обећање Бечу да ће у случају доласка на власт успоставити најбоље могуће односе са Двојном монархијом: „Србија је упућена на то да има најбоље могуће односе са Аустроугарском монархијом, а привредни интереси Србије захтевају данас више него икада (...) да ови односи буду што срдачнији (...) Уколико бих уз божју помоћ и вољом српског народа био позван да ступим на престо Србије, онда ћу се у спољној политици земље увек држати наведених ставова. Такође бих најенергичније пазио на то да садашњи status quo на Балканском полуострву остане сачуван.” (Васа Казимировић према аустријским документима, у књизи "Никола Пашић и његово доба", том први, стр. 607–608).

Другим речима, Петар Карађорђевић је ставио у изглед Бечу приступање некој врсти царинске уније са Аустроугарском и обећао да се Србија неће ширити на запад, на српске области у Босни, Хрватској и Мађарској.

сутра:

Аписова глава као поклон Беч