Тестирање лидера

Предизборне кампање су пре свега време када се међусобно одмеравају политичари и бирачи. Први су ти који имају робу за продају, други су пак у позицији купца. У нашем случају, у политичком захуктавању уочи мајског вишебоја, циници би могли да примете како је асортиман велики, али избор мали...

То што је кампања на моменте „прљава”, што странке дају обећања која не намеравају (нити могу) да испуне, није наша специјалност – то је пракса и у „зрелим” демократијама. Копање по прошлости, завиривање у џепове и станове па и директно лагање о противницима (или о себи, свеједно), дешава се свугде када почне жестоко надметање за гласове, осигуравање лојалности опредељених и врбовање неодлучних.

Стицајем околности, минула кампања за два круга председничких избора и актуелна за парламентарне и локалне, подударају се са предизборним маратоном (пред)кандидата за новог америчког шефа државе, што намеће нека поређења. У питању су, додуше, два различита политичка система, сасвим другачије демократске традиције и, наравно, суштински различити проблеми, али неки принципи су ипак универзални.

Заједнички им је маркетиншки принцип: кандидати су упаковани тако да на бирачком тржишту имају што бољу прођу; све њихове најбоље особине су наглашене, оне мање привлачне сакривене. Кампање су у оба случаја и позитивне (обећања промена набоље) и негативне (сејање страха и неизвесности ако победе они други).

Па ипак, пратећи пажљиво и нашу и њихову изборну трку, све сам убеђенији да је њихова веродостојније и много ригорозније тестирање потенцијалних лидера од ове наше. Из неколико убедљивих разлога.

Прво, избор америчког председника има две фазе, од којих је на неки начин важнија она прелиминарна, када се два главна табора, републиканци и демократе, изјашњавају о „кандидатима за кандидате”. Реч је о унутрашњим страначким квалификацијама, у којима се, по донекле различитим правилима, о томе изјашњава партијско чланство, а понегде и они који као такви нису регистровани.

То је исцрпљујући и веома скуп процес, који је почео чак две године пре финалног изласка на биралишта. Републиканци су овај део посла већ завршили – на мегдан ће у новембру изаћи сенатор Мекејн, док демократе тек треба да потврде да ли ће му се супротставити Хилари Клинтон или Барак Обама.

Према ономе што је досад виђено, њихово надметање је истински демократски спектакл, у којем је на провери све: од елоквенције, преко карактера, до политичког програма. Сврха је да се покаже и докаже да ће кандидат који би могао да постане председник, бити постојан и квалификовани лидер, онај ко би, ако би му и у три сата после поноћи зазвонио црвени телефон, и бунован могао да донесе праву одлуку.

То, истина, не гарантује увек успешан резултат (Оливер Стоун управо почиње снимање филма, који, каже, треба да одговори на питање „како је Буш од једног алкохоличара постао најмоћнији човек света”), али у провери наших лидера ми бисмо ипак могли да нешто позајмимо од Американаца.