Упознају Европу с врећом на леђима

Вр­ло бр­зо су схва­ти­ли да су хе­ро­ји упра­во ис­пред њих, да су то ло­кал­ни ак­ти­ви­сти ко­ји ће их упу­ти­ти у ма­ње по­зна­те, али јед­на­ко за­ни­мљи­ве де­ло­ве Бер­ли­на. Ви­со­ко­школ­ци из Ср­би­је и ре­ги­о­на ко­ји су за пу­то­ва­ње по Ста­ром кон­ти­нен­ту иза­бра­ни на кон­кур­су Европ­ског по­кре­та, Бал­кан­ског фон­да за де­мо­кра­ти­ју и Фон­да­ци­је „Ро­берт Бош” от­кри­ва­ли су хип­стер­ски Бер­лин, ко­ло­ни­јал­ну про­шлост Не­мач­ке, али и ку­ли­нар­ску ра­зно­вр­сност раз­ли­чи­тих де­ло­ва ње­ног глав­ног гра­да.

Ми смо се при­кљу­чи­ли гру­пи чи­ји је пред­вод­ник био Ха­фид Сха­иб, ко­ји нео­до­љи­во под­се­ћа на чу­ве­ног ре­ге му­зи­ча­ра Бо­ба Мар­ли­ја. Бер­лин­ски Мар­ли, по­ре­клом Ли­би­јац, сту­ден­те са Бал­ка­на при­ву­као је при­чом о ини­ци­ја­ти­ви „Из­бе­гли­це до­бро­до­шле”, у окви­ру ко­је он и ње­го­ве ко­ле­ге љу­ди­ма из кри­зних под­руч­ја по­ма­жу да што пре на­ђу сме­штај код ло­кал­ног ста­нов­ни­штва и та­ко се бр­же ин­те­гри­шу.

– Има­ла сам го­ми­лу пи­та­ња о ово­ме, али због дру­гих ко­ле­га ни­сам же­ле­ла да од­у­зи­мам вре­ме, па сам ре­ши­ла да с во­ђом на­шег ти­ма по­при­чам у то­ку па­у­за. Ле­по је гле­да­ти кла­сич­на ту­ри­стич­ка ме­ста, али је мно­го бо­ље кад има­мо при­ли­ку да чу­је­мо ова­кве при­че – от­кри­ла је Је­ле­на Ива­но­вић, сту­дент­ки­ња бе­о­град­ског Ар­хи­тек­тон­ског фа­кул­те­та.

Као и прет­ход­них го­ди­на, циљ овог тро­днев­ног дру­же­ња 50 сту­де­на­та из Ср­би­је и још 70 из ре­ги­о­на ни­је био са­мо упо­зна­ва­ње с на­сле­ђем Бер­ли­на, већ и њи­хо­во ме­ђу­соб­но упо­зна­ва­ње. При­ре­ђе­не су и ра­ди­о­ни­це на ко­ји­ма су се сту­ден­ти по­ме­ша­ли по го­ди­на­ма, фа­кул­те­ти­ма, ин­те­ре­со­ва­њи­ма…

– Нај­за­ни­мљи­ви­ји део био ми је кад су нас по­сла­ли на ули­це ка­ко би­смо се упо­зна­ли с ло­кал­ном ста­нов­ни­штвом и раз­ме­ни­ли не­ке сит­ни­це с њи­ма. На ме­не је ути­сак оста­ви­ла же­на с пи­ја­це ко­ја је ре­кла да по­др­жа­ва раз­ли­чи­тост, да је њен муж Ли­ба­нац и да тре­ба да на­ста­ви­мо да се умре­жа­ва­мо – на­ве­ла је Ди­ја­на Гра­мић, сту­дент­ки­ња ту­ри­зма на но­во­сад­ском При­род­но-ма­те­ма­тич­ком фа­кул­те­ту.

Сту­ден­ти су има­ли и до­ста сло­бод­ног вре­ме­на у Бер­ли­ну, па су мо­гли да оби­ђу и де­ло­ве гра­да по свом из­бо­ру. Али, не­ки су за­па­ли и у „не­во­ље”.

– Дру­га­ри­ца и ја смо у јед­ном тр­жном цен­тру оти­шле до то­а­ле­та. Ка­ко се та­мо пла­ћао улаз, тре­ба­ло је да уба­ци­мо нов­чић у ауто­мат. Ја сам без про­бле­ма про­шла, али она не. Кад је ви­де­ла да ауто­мат не функ­ци­о­ни­ше, про­ву­кла се ис­под рам­пе, али он­да су по­че­ли да бру­је алар­ми. Ми­сли­ли смо да ће је ухва­ти­ти обез­бе­ђе­ње, али она се сна­шла и ус­пе­ла да уђе – уз смех је пр­ве до­го­дов­шти­не с пу­то­ва­ња пре­при­ча­ва­ла Ања Кор­дић, сту­дент­ки­ња еко­но­ми­је из Са­ра­је­ва.

Ка­ко се по­сле Бер­ли­на пу­те­ви 120 ви­со­ко­шко­ла­ца ра­зи­ла­зе због раз­ли­чи­то ис­пла­ни­ра­них мар­шру­та, ја­сно је да ће им сна­ла­жљи­вост и те ка­ко би­ти по­треб­на, иако су до­би­ли џе­па­рац, ин­тер­рејл во­зну кар­ту на 22 да­на и оси­гу­ра­ње. Али ни­шта ни­су пре­пу­сти­ли слу­ча­ју. На­о­ру­жа­ли су се вре­ћа­ма за спа­ва­ње, ка­ба­ни­ца­ма, хра­ном. Део њих јеф­ти­ни­је пре­но­ћи­ште тра­жи­ће пре­ко апли­ка­ци­ја, спа­ва­ће и на пла­жа­ма и же­ле­знич­ким ста­ни­ца­ма, а не­ки ће ко­ри­сти­ти и ка­уч-сур­финг, услу­гу у окви­ру ко­је љу­ди ну­де бес­плат­но пре­но­ћи­ште, али у дру­гим гра­до­ви­ма и са­ми ко­ри­сте ту мо­гућ­ност.

– Што се хра­не ти­че, мар­ке­ти и ло­кал­не пи­ја­це су нај­бо­љи из­бор, по­го­то­ву што ће­мо мо­ћи да ку­ва­мо за­јед­но и да се и на тај на­чин још ви­ше збли­жи­мо – ука­зао је Бо­јан Ра­ди­шић, сту­дент сли­кар­ства са бе­о­град­ског Фа­кул­те­та при­ме­ње­них умет­но­сти.

Сту­ден­ти су обез­бе­ди­ли и до­дат­ни но­вац од ро­ди­те­ља и спон­зо­ра, али ако па­ра за­фа­ли, и за то већ по­сто­је пла­но­ви. По­је­ди­ни ће раз­ме­њи­ва­ти ства­ри, дру­ги ће ску­пља­ти ли­мен­ке, а не­ки ће мо­жда при­вре­ме­но по­ста­ти и улич­ни за­ба­вља­чи, као Ди­ја­на Гра­мић и ње­на дру­жи­на ко­ја ће, за раз­ли­ку од ве­ћи­не, оби­ћи Скан­ди­на­ви­ју.

Дан­ска пре­сто­ни­ца би­ла је пр­ва же­ља и Је­ле­ни Ива­но­вић, али, ка­ко ка­же, остат­ку гру­пе с ко­јом се ве­ћи део ње­не ру­те по­кла­па (Хо­лан­ди­ја, Бел­ги­ја, Фран­цу­ска, Шпа­ни­ја) то ни­је би­ло у пла­ну.

– По­сле Шпа­ни­је ћу се ипак одво­ји­ти јер же­лим у Пор­ту­га­ли­ју, а та­мо имам при­ја­те­ље – до­да­је Је­ле­на. 

Бо­јан је, ка­ко би се бо­ље упо­знао с јед­ним од нај­мно­го­људ­ни­јих гра­до­ва Евро­пе, у Бер­ли­ну остао још не­ко­ли­ко да­на. А он­да Ам­стер­дам, Че­шка, Пољ­ска...