Јубилеј прве тимочке пруге

Зајечар – Првог дана првог викенда у априлу, у живописномВлашком Долу, код Зајечара – одакле је пре 120 година, из прве станице, према дунавском пристаништу у Радујевцу пуштена у саобраћај чувена „Белгијска пруга”, превозећи камени угаљ из Вршке чуке – одржан је својеврсни час историје. На месту где се налазила прва железничка станица, у тек олисталом околишу, у кањону Прлитске реке, окупили су се бројни чланови Клуба љубитеља тимочких пруга, планинари, ловци , ђаци са учитељима, млади сликари ...

Уживали су у топлом, увелико расцветалом пролећном дану слушајући причу о старој прузи. Била је то прва индустријска пруга и прва пруга уског колосека у Србији. Грађена је белгијским капиталом, истовремено када и рудник у Вршкој чуки, између 1886. и 1888. и била у употреби 70 година. О томе су природољупцима и знатижељницима беседили Небојша Јовић, најнеуморнији архивски истраживач у Тимочкој Крајини и зајечарски железничари Петар Аранђеловић и Драгомир Дејановић, најагилнији активисти Клуба љубитеља тимочких пруга, који је основан пре четири године.

Српско технолошко чудо

Ова пруга, дугачка 82 километра, остала је у народу до наших дана упамћена као „Белгијска пруга”. У опсежној студији која ће ускоро бити објављена поводом јубилеја, истраживач Небојша Јовић записао је да је непобитно утврђено да је у градњи овог тимочког и српског железничког првенца први пут, као грађевински материјал, употребљен бетон. Први пут је пуштена у рад телефонска линија, прва у Србији, и први пут је примењено пнеуматско бушење са компримираним ваздухом.

Истраживачи су знатижељном свету у Влашком Долу, омиљеном састајалишту Зајечараца у време првомајских уранака, говорили и о другим занимљивостима из времена градње „Белгијске пруге”. У изградњу оновременог технолошког чудовишта уложено је укупно 2,6 милиона динара, у време када је укупни национални доходак Србије био 22 милиона динара. Истовремено, Белгијанци су тада у Вршкој чуки изградили најмодернији рудник угља на Балкану.

У Радујевцу, где се пруга завршавала, угаљ се у великој брикетници претварао у брикет, потом товарио у пароброде и одвозио Дунавом у Европу. Пруга је истовремено превозила и путнике, у оба правца, а до дунавског пристаништа стизали су и бакар из Бора и вино и други пољопривредни производи из Рајца и околних неготинских села. А из Радујевца према Вршкој чуки и насељима дуж пруге, из Европе је стизала разна индустријска роба.

И тако је било све до 1915. године. Тада су бугарски окупатори пругу опљачкали, одневши и шине и сва превозна средства. Ипак, пруга је обновљена одмах по завршетку Првог светског рата, а дефинитивно је отишла у пензију 1943. године.

Приче за филм

Пруге више нема, али су остале многе занимљиве приче о њеним градитељима. За то се највише побринуо истраживач Небојша Јовић, који ову пругу, теренски и архивски, истражује дуже од 15 година. Пре годину дана, када је окончао истраживање, у Неготину је приредио велику изложбу о старој прузи. Изложбу је отворила амбасадор Белгије у Београду Денис де Хауер.

На изложби се могао видети и списак градитеља, свих појединачно. Јовић је уложио много труда да би га сачинио, листајући многе изворе, белгијске и наше. А било је око 2.500 градитеља, највише из Србије. Међу њима су била и 84 врхунска стручњака из Италије и Белгије. Стручњаци су доведени тада са познате пруге Цирих–Милано.

– Дуго сам сакупљао податке о градитељима – каже нам Јовић. – У том огромном списку, са биографским подацима, уписано је и где је и када је ко рођен, и где је градио, и ко су му били родитељи...

У току градње пруге, у тимочкој долини било је и жртава. Гинули су и смрзавали се. Јовић је утврдио да су седморица сахрањена на гробљу у зајечарском селу Табаковац.

Еуђенио Белтама, рођен у Уризану, код Милана, оженио се Зајечарком и постао Тимочанин. Покрстио се и узео име Илија Петровић. Он је чукундеда познатог зајечарског адвоката Миомире Станић.

Прослава јубилеја прве тимочке и српске индустријске пруге трајаће целе године, на разним местима. Кренуло се од прве железничке станице у Влашком Долу, испод Вршке чуке. Истраживач Небојша Јовић каже да је прикупљено доста материјала, можда и за један занимљив филм. Радовало би га да буде снимљен.