Музичка честитка за Клеопатру Карађорђевић

То је би­ла прак­са и на европ­ским дво­ро­ви­ма: Мо­царт је био ан­га­жо­ван код вла­да­ра у Салц­бур­гу, Хајдн на дво­ру ма­ђар­ског гро­фа Естер­ха­зи­ја, Глук при Хаб­збур­шком дво­ру.

Му­зи­ку из­во­ђе­ну на срп­ском дво­ру ис­тра­жи­ва­ла је пи­ја­нист­ки­ња Ја­сми­на Јан­ко­вић, док­тор фи­ло­ло­шких на­у­ка и про­фе­сор на Ака­де­ми­ји ле­пих умет­но­сти у Бе­о­гра­ду и те ком­по­зи­ци­је увр­шће­не су на не­дав­но об­ја­вљен диск „Срп­ска кра­љев­ска му­зи­ка ди­на­сти­је Ка­ра­ђор­ђе­вић” у из­да­њу „Ме­тро­по­ли­са” из Бе­о­гра­да. 

– Пр­ви кла­вир на двор Обре­но­ви­ћа сти­же 1826. го­ди­не, а пр­ви ком­по­зи­тор ко­ји је ра­дио за Је­вре­ма Обре­но­ви­ћа био је Је­вре­јин Јо­сиф Шле­зин­гер, ка­пел­мај­стор и осни­вач пр­вог ор­ке­стра у Ср­би­ји Кња­жев­ско-срп­ске бан­де 1831. у Кра­гу­јев­цу. Шле­зин­гер је био и аутор му­зи­ке за по­зо­ри­шне ко­ма­де ко­ји су из­во­ђе­ни у кра­гу­је­вач­ком Кња­жев­ско-срп­ском те­а­тру и у Те­а­тру на Ђу­мру­ку у Бе­о­гра­ду. За Ка­ра­ђор­ђе­ви­ће му­зи­ку пи­ше Чех Алојз Ка­ла­уз, док ми ни­смо од­шко­ло­ва­ли до­ма­ће ком­по­зи­то­ре – при­ча Ја­сми­на Јан­ко­вић. 

Ком­по­но­ва­ње за при­год­не све­ча­но­сти би­ла је прак­са пре­у­зе­та са европ­ских дво­ро­ва, па та­ко по­ме­ну­ти диск отва­ра­ју два срп­ска мар­ша Јо­си­фа Шле­зин­ге­ра – Ти­хи и Бр­зи, по­ру­че­на у част до­ла­ска на пре­сто Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, ко­ји је био кнез Ср­би­је од 1842. до 1858. го­ди­не. 

– Нај­за­ни­мљи­ви­ја је при­ча око ком­по­зи­ци­је „Што се бо­ре ми­сли мо­је” за ко­ју је текст на­пи­сао кнез Ми­ха­и­ло Обре­но­вић, а му­зи­ку Алојз Ка­ла­уз. Чу­ве­ни су ње­го­ви сти­хо­ви из те пе­сме: „Да те љу­бим, ах је­ди­на, це­лом све­ту ка­за­ћу, сам од се­бе, ах пре­ми­ла, ову тај­ну са­кри­ћу”. Сма­тра­ло се нај­пре да је де­ло по­све­ће­но Ми­ха­и­ло­вој се­стри­чи­ни Ка­та­ри­ни Кон­стан­ти­но­вић, уну­ци Је­вре­ма Обре­но­ви­ћа, у ко­ју је био за­љу­бљен. Ме­ђу­тим, 2003. у Сом­бо­ру је про­на­ђен нот­ни за­пис ове ме­ло­ди­је, на ко­јој је и сво­је­руч­но пи­са­на по­све­та за 15. ро­ђен­дан Кле­о­па­тре Ка­ра­ђор­ђе­вић, ћер­ке кне­за Алек­сан­дра и кне­ги­ње Пер­си­де – ка­же Ја­сми­на Јан­ко­вић. 

Ком­по­зи­ци­ја је на­пи­са­на 1850. го­ди­не, по­све­та („Овом при­ли­ком че­сти­там њен ро­ђен­дан”) из­да­та је у Бе­чу 1852. на фран­цу­ском је­зи­ку, а кнез се оже­нио го­ди­ну да­на ка­сни­је. 

– У кра­љев­ској по­ро­ди­ци ни­је мо­гла тек та­ко да се штам­па не­ка по­све­та. Мо­жда је кнез по­све­тио ово де­ло за де­вој­чин ро­ђен­дан или је ње­на мај­ка од Ка­ла­у­за по­ру­чи­ла ком­по­зи­ци­ју да би њу усре­ћи­ла, али је си­гур­но да аутор­ско пра­во да се штам­па ова пе­сма ни­је да­то а да се не пи­та кнез Ми­ха­и­ло – ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца, и под­се­ћа да је на текст „Што се бо­ре ми­сли мо­је” чу­ве­не ва­ри­ја­ци­је за кла­вир ка­сни­је на­пи­сао Кор­не­ли­је Стан­ко­вић. 

– Кнез Mихаило је у ван­брач­ној ве­зи са Ма­ри­јом Берг­ха­ус 1849. до­био си­на Ве­ли­ми­ра Те­о­до­ро­ви­ћа, а 1853. оже­нио се ма­ђар­ском гро­фи­цом Ју­ли­јом Ху­ња­ди и убр­зо раз­вео. Ве­ро­ват­но су му се „ми­сли бо­ри­ле” из­ме­ђу Ју­ли­је и Кле­о­па­тре и због окол­но­сти на­стан­ка ове ком­по­зи­ци­је, мо­гла би да се на­слу­ти же­ља да се ко­нач­но из­ми­ре две ди­на­сти­је, иако се сма­тра да су њи­хо­ви од­но­си не­по­мир­љи­ви – ка­же Ја­сми­на Јан­ко­вић. 

Кле­о­па­тра Ка­ра­ђор­ђе­вић се у фе­бру­а­ру 1855. уда­је за Ми­ла­на Пе­тро­ни­је­ви­ћа, си­на уста­во­бра­ни­те­ља Авра­ма Пе­тро­ни­је­ви­ћа. Ве­ле­леп­но вен­ча­ње при­ре­ђе­но је у Са­бор­ној цр­кви, а брак је по­тра­јао све­га три и по ме­се­ца. 

– Ду­шев­на пат­ња иза­зва­ла је код ње бо­лест и ни­су јој по­мо­гли ни беч­ки док­то­ри у ба­њи у Глај­хен­бер­гу. Умр­ла је кад јој је би­ло 20 го­ди­на и ова при­ча ме за­то под­се­ћа на ону Ла­зе Ко­сти­ћа и Лен­ке Дун­ђер­ски – на­гла­ша­ва Ја­сми­на Јан­ко­вић.

На ње­ном ди­ску се, ме­ђу де­ли­ма из­во­ђе­ним на дво­ру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, на­ла­зе и Срп­ски на­пе­ви ко­је је Алојз Ка­ла­уз за­пи­сао пу­ту­ју­ћи по Ср­би­ји. Ме­ђу њи­ма: „Ја сам мла­да Срп­ки­ња”, „Сва­тов­ска пе­сма” (ко­ја пре­ју­ди­ци­ра Кле­о­па­три­ну бли­ску уда­ју), „Мно­га­ја ље­та” (здра­ви­ца), „Ој де­вој­ко ро­ђе­на, бе­ла ли­ца ру­ме­на”, „Ср­ба­ди­јо, ми­ла бра­ћо, ’ај­те сло­жно у ко­ло”, „Мом­че ми пром’че кроз се­ло”, „Јошт не си­ја јар­ко сун­це”, „Ни­ше­вач­ко ко­ло”, „Ба­нат­ско ко­ло”, „Ћај Ћи­ро, се­ди с ми­ром”, „Пље­ска­ви­ца, пље­сак игра”, „Си­ни сјај­но од во­сто­ка сун­це”, „Не­вје­ром ме зва’, зе­мље го­спо­дар” и дру­ге ко­је пред­ста­вља­ју спој на­род­ног ме­ло­са и за­пад­но­е­вроп­ске хар­мо­ни­за­ци­је. 

– Уве­ли смо кла­вир као европ­ски ин­стру­мент, али и во­ди­ли бри­гу о на­шем на­ци­о­нал­ном бла­гу. То је фан­та­стич­ни микс чу­ва­ња бла­га и уво­ђе­ња европ­ских стан­дар­да. На ди­ску се на­шла и ком­по­зи­ци­ја Ста­ни­сла­ва Би­нич­ког „По­здрав кра­ље­вој ве­ре­ни­ци” из 1922. године, на­ста­ла при­ли­ком до­ла­ска бу­ду­ће кра­љи­це Ма­ри­је Ка­ра­ђор­ђе­вић из Ру­му­ни­је у Бе­о­град, у част ње­не уда­је за кра­ља Алек­сан­дра Пр­вог Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, а на текст Сте­ва­на Бе­ше­ви­ћа – ка­же наша саговорница.

При­ме­ћу­је да су ком­по­зи­ци­је из­во­ђе­не на дво­ру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, на­ста­ле то­ком 19. и пр­ве по­ло­ви­не 20. ве­ка, аутен­тич­ни до­ку­мент на­ше кла­вир­ске му­зи­ке, ко­ји пред­ста­вља зна­чај­ну осно­ву за раз­вој но­вих сти­ло­ва срп­ске му­зи­ке у 20. ве­ку.