Muzička čestitka za Kleopatru Karađorđević

To je bi­la prak­sa i na evrop­skim dvo­ro­vi­ma: Mo­cart je bio an­ga­žo­van kod vla­da­ra u Salc­bur­gu, Hajdn na dvo­ru ma­đar­skog gro­fa Ester­ha­zi­ja, Gluk pri Hab­zbur­škom dvo­ru.

Mu­zi­ku iz­vo­đe­nu na srp­skom dvo­ru is­tra­ži­va­la je pi­ja­nist­ki­nja Ja­smi­na Jan­ko­vić, dok­tor fi­lo­lo­ških na­u­ka i pro­fe­sor na Aka­de­mi­ji le­pih umet­no­sti u Be­o­gra­du i te kom­po­zi­ci­je uvr­šće­ne su na ne­dav­no ob­ja­vljen disk „Srp­ska kra­ljev­ska mu­zi­ka di­na­sti­je Ka­ra­đor­đe­vić” u iz­da­nju „Me­tro­po­li­sa” iz Be­o­gra­da. 

– Pr­vi kla­vir na dvor Obre­no­vi­ća sti­že 1826. go­di­ne, a pr­vi kom­po­zi­tor ko­ji je ra­dio za Je­vre­ma Obre­no­vi­ća bio je Je­vre­jin Jo­sif Šle­zin­ger, ka­pel­maj­stor i osni­vač pr­vog or­ke­stra u Sr­bi­ji Knja­žev­sko-srp­ske ban­de 1831. u Kra­gu­jev­cu. Šle­zin­ger je bio i autor mu­zi­ke za po­zo­ri­šne ko­ma­de ko­ji su iz­vo­đe­ni u kra­gu­je­vač­kom Knja­žev­sko-srp­skom te­a­tru i u Te­a­tru na Đu­mru­ku u Be­o­gra­du. Za Ka­ra­đor­đe­vi­će mu­zi­ku pi­še Čeh Alojz Ka­la­uz, dok mi ni­smo od­ško­lo­va­li do­ma­će kom­po­zi­to­re – pri­ča Ja­smi­na Jan­ko­vić. 

Kom­po­no­va­nje za pri­god­ne sve­ča­no­sti bi­la je prak­sa pre­u­ze­ta sa evrop­skih dvo­ro­va, pa ta­ko po­me­nu­ti disk otva­ra­ju dva srp­ska mar­ša Jo­si­fa Šle­zin­ge­ra – Ti­hi i Br­zi, po­ru­če­na u čast do­la­ska na pre­sto Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ko­ji je bio knez Sr­bi­je od 1842. do 1858. go­di­ne. 

– Naj­za­ni­mlji­vi­ja je pri­ča oko kom­po­zi­ci­je „Što se bo­re mi­sli mo­je” za ko­ju je tekst na­pi­sao knez Mi­ha­i­lo Obre­no­vić, a mu­zi­ku Alojz Ka­la­uz. Ču­ve­ni su nje­go­vi sti­ho­vi iz te pe­sme: „Da te lju­bim, ah je­di­na, ce­lom sve­tu ka­za­ću, sam od se­be, ah pre­mi­la, ovu taj­nu sa­kri­ću”. Sma­tra­lo se naj­pre da je de­lo po­sve­će­no Mi­ha­i­lo­voj se­stri­či­ni Ka­ta­ri­ni Kon­stan­ti­no­vić, unu­ci Je­vre­ma Obre­no­vi­ća, u ko­ju je bio za­lju­bljen. Me­đu­tim, 2003. u Som­bo­ru je pro­na­đen not­ni za­pis ove me­lo­di­je, na ko­joj je i svo­je­ruč­no pi­sa­na po­sve­ta za 15. ro­đen­dan Kle­o­pa­tre Ka­ra­đor­đe­vić, ćer­ke kne­za Alek­san­dra i kne­gi­nje Per­si­de – ka­že Ja­smi­na Jan­ko­vić. 

Kom­po­zi­ci­ja je na­pi­sa­na 1850. go­di­ne, po­sve­ta („Ovom pri­li­kom če­sti­tam njen ro­đen­dan”) iz­da­ta je u Be­ču 1852. na fran­cu­skom je­zi­ku, a knez se ože­nio go­di­nu da­na ka­sni­je. 

– U kra­ljev­skoj po­ro­di­ci ni­je mo­gla tek ta­ko da se štam­pa ne­ka po­sve­ta. Mo­žda je knez po­sve­tio ovo de­lo za de­voj­čin ro­đen­dan ili je nje­na maj­ka od Ka­la­u­za po­ru­či­la kom­po­zi­ci­ju da bi nju usre­ći­la, ali je si­gur­no da autor­sko pra­vo da se štam­pa ova pe­sma ni­je da­to a da se ne pi­ta knez Mi­ha­i­lo – is­ti­če na­ša sa­go­vor­ni­ca, i pod­se­ća da je na tekst „Što se bo­re mi­sli mo­je” ču­ve­ne va­ri­ja­ci­je za kla­vir ka­sni­je na­pi­sao Kor­ne­li­je Stan­ko­vić. 

– Knez Mihailo je u van­brač­noj ve­zi sa Ma­ri­jom Berg­ha­us 1849. do­bio si­na Ve­li­mi­ra Te­o­do­ro­vi­ća, a 1853. ože­nio se ma­đar­skom gro­fi­com Ju­li­jom Hu­nja­di i ubr­zo raz­veo. Ve­ro­vat­no su mu se „mi­sli bo­ri­le” iz­me­đu Ju­li­je i Kle­o­pa­tre i zbog okol­no­sti na­stan­ka ove kom­po­zi­ci­je, mo­gla bi da se na­slu­ti že­lja da se ko­nač­no iz­mi­re dve di­na­sti­je, iako se sma­tra da su nji­ho­vi od­no­si ne­po­mir­lji­vi – ka­že Ja­smi­na Jan­ko­vić. 

Kle­o­pa­tra Ka­ra­đor­đe­vić se u fe­bru­a­ru 1855. uda­je za Mi­la­na Pe­tro­ni­je­vi­ća, si­na usta­vo­bra­ni­te­lja Avra­ma Pe­tro­ni­je­vi­ća. Ve­le­lep­no ven­ča­nje pri­re­đe­no je u Sa­bor­noj cr­kvi, a brak je po­tra­jao sve­ga tri i po me­se­ca. 

– Du­šev­na pat­nja iza­zva­la je kod nje bo­lest i ni­su joj po­mo­gli ni beč­ki dok­to­ri u ba­nji u Glaj­hen­ber­gu. Umr­la je kad joj je bi­lo 20 go­di­na i ova pri­ča me za­to pod­se­ća na onu La­ze Ko­sti­ća i Len­ke Dun­đer­ski – na­gla­ša­va Ja­smi­na Jan­ko­vić.

Na nje­nom di­sku se, me­đu de­li­ma iz­vo­đe­nim na dvo­ru Ka­ra­đor­đe­vi­ća, na­la­ze i Srp­ski na­pe­vi ko­je je Alojz Ka­la­uz za­pi­sao pu­tu­ju­ći po Sr­bi­ji. Me­đu nji­ma: „Ja sam mla­da Srp­ki­nja”, „Sva­tov­ska pe­sma” (ko­ja pre­ju­di­ci­ra Kle­o­pa­tri­nu bli­sku uda­ju), „Mno­ga­ja lje­ta” (zdra­vi­ca), „Oj de­voj­ko ro­đe­na, be­la li­ca ru­me­na”, „Sr­ba­di­jo, mi­la bra­ćo, ’aj­te slo­žno u ko­lo”, „Mom­če mi prom’če kroz se­lo”, „Jošt ne si­ja jar­ko sun­ce”, „Ni­še­vač­ko ko­lo”, „Ba­nat­sko ko­lo”, „Ćaj Ći­ro, se­di s mi­rom”, „Plje­ska­vi­ca, plje­sak igra”, „Si­ni sjaj­no od vo­sto­ka sun­ce”, „Ne­vje­rom me zva’, ze­mlje go­spo­dar” i dru­ge ko­je pred­sta­vlja­ju spoj na­rod­nog me­lo­sa i za­pad­no­e­vrop­ske har­mo­ni­za­ci­je. 

– Uve­li smo kla­vir kao evrop­ski in­stru­ment, ali i vo­di­li bri­gu o na­šem na­ci­o­nal­nom bla­gu. To je fan­ta­stič­ni miks ču­va­nja bla­ga i uvo­đe­nja evrop­skih stan­dar­da. Na di­sku se na­šla i kom­po­zi­ci­ja Sta­ni­sla­va Bi­nič­kog „Po­zdrav kra­lje­voj ve­re­ni­ci” iz 1922. godine, na­sta­la pri­li­kom do­la­ska bu­du­će kra­lji­ce Ma­ri­je Ka­ra­đor­đe­vić iz Ru­mu­ni­je u Be­o­grad, u čast nje­ne uda­je za kra­lja Alek­san­dra Pr­vog Ka­ra­đor­đe­vi­ća, a na tekst Ste­va­na Be­še­vi­ća – ka­že naša sagovornica.

Pri­me­ću­je da su kom­po­zi­ci­je iz­vo­đe­ne na dvo­ru Ka­ra­đor­đe­vi­ća, na­sta­le to­kom 19. i pr­ve po­lo­vi­ne 20. ve­ka, auten­tič­ni do­ku­ment na­še kla­vir­ske mu­zi­ke, ko­ji pred­sta­vlja zna­čaj­nu osno­vu za raz­voj no­vih sti­lo­va srp­ske mu­zi­ke u 20. ve­ku.