Изгубљена битка поштеног човека

Цанко Петров и Јулија Стаикова јунаци су дугометражног играног филма „Слава” бугарског сценаристичко-редитељског тандема Кристина Грозева и Петар Валчанов и њиховог косценаристе Деча Таралежкова. Они су измишљени ликови којима су живот удахнули изврсни глумци Стефан Денољубов и Маргита Гошева („Златна мимоза” за најбољу женску улогу), али и ликови инспирисани истинитим догађајем по којем је и настала ова изванредна трагикомична и реалистичка филмска прича пуна изненађујућих обрта, у којој се рефлектује ауторска емпатија и посвећеност детаљима.

Кристина Грозева и Петар Валчанов (Фото Прес служба фестивала)

Филм Грозеве и Валчанова освојио је чак четири херцегновске фестивалске награде, а на свечаности уручења ових награда (а примили су их Таралежков и Гошева) публика је снажним аплаузом дала своју сагласност, препознајући се и сама у овом филму о суморној свакодневици у којој поштен човек губи битку са неманима из окружења зараженог корупцијом и тешким болестима транзиције.

Све то су аутори „Славе” приказали тако вешто и уверљиво реалистично. Кроз призму хумора и уз упечатљива глумачка остварења понуђена је узнемиравајућа слика односа појединца и друштва оптерећеног корупцијом, у којем су и Цанко и та „пи-аровска” окрутница Јулија заправо велике жртве. Изврстан филм који је до сада већ освојио 44 међународне филмске награде, дистрибутер за Србију је хитро реагујући од данас ставио и на редовни репертоар биоскопа у Београду, Суботици и Нишу.

Бугарски млади стваралачки тандем Грозева – Валчанов нису непознаница на међународном филмском небу. Они су за свој дугометражни филмски првенац „Лекција” 2014. на фестивалу у Сан Себастијану, у програму „Нови редитељи” доминантно освојили главну награду, после чега је уследио и солунски „Златни Александар” за најбољу режију и серијал светских признања, укључујући и награду Европске Академије за филм.

„Лекцију” је видела и српска фестивалска публика, а о њему је на страницама „Политике” писано као о једном од најбољих филмова на тему погубног утицаја велике европске економске кризе на припаднике средње класе у нестанку и једном од најбољих филмских опсервација грабежљивости и неморалности великих банкарско-неолибералних система.

И са „Лекцијом” и са „Славом” Кристина Грозева и Петар Валчанов новим генерацијама филмских стваралаца, па и овима на нашем поднебљу, одржали су веома корисно предавање на тему како се уз брижљиво написан и разрађен сценарио и вешту режију може створити дело модерног и елоквентног филмског језика, а са чврстом везом са реалношћу. И са оним што се зове друштвена ангажованост.

Управо на тему овакве врсте ауторске ангажованости, у кратком сусрету пролетос у Софији, Кристина Грозева је за „Политику” рекла: „И Петар и ја смо веома заинтересовани за актуелне друштвене теме. За теме о односу људи и зато волимо да кажемо да снимамо 'људске филмове', оне који показују да људска бића попут учитељице Наде у 'Лекцији' (такође у тумачењу Маргите Гошеве, прим. аут.) или железничара Цанка у 'Слави' заиста постоје у стварности, било политичкој, било друштвеној.”

И „Лекција” и „Слава” су филмови за чије су сценарије као инспирација послужили актуелни новински наслови, рекла је Грозева, најављујући и трећи филм који ће се бавити корупцијом у савременом, а још увек транзиционом бугарском друштву. Тако ће, каже она, опет заједно са Петром Валчановим, са којим је заједно завршила и Националну филмску школу у Софији, заокружити једну филмску трилогију.

На питање да ли ће и у том новом филму главни јунак, поштењачина попут Цанка из „Славе”, морати да се извињава министру за министарске грешке и увреде, Кристина Грозева се насмејала и одговорила:

„Увек постоје разлози зашто морамо да се извињавамо неком министру или неком другом политичару за грешке које они сами чине. У овом тренутку не могу вам много откривати о новом филму, али вам могу рећи да се надам да ће бугарску кинематографију престати да окружују политичари и службеници који немају никакав интерес да се у њу гурају и гуше креативни дух интригама и лобирањима. Надам се и да ћемо коначно моћи да платимо наше глумце и друге сараднике који су заједно с нама радили оба ова филма, настала уз помоћ пријатеља и без икаквог државног финансирања. Ваљда ће сада наша држава преко Националног филмског центра коначно престати да нас занемарује...”.

Да ли ће се овакве наде Гошеве и Валчанова остварити тек ће се видети. Подршку своје земље свакако заслужују, јер су са своја два досадашња целовечерња филма бугарску кинематографију тако снажно гурнули и позиционирали на међународној филмској сцени, са које је више деценија одсуствовала...