Izgubljena bitka poštenog čoveka

Canko Petrov i Julija Staikova junaci su dugometražnog igranog filma „Slava” bugarskog scenarističko-rediteljskog tandema Kristina Grozeva i Petar Valčanov i njihovog koscenariste Deča Taraležkova. Oni su izmišljeni likovi kojima su život udahnuli izvrsni glumci Stefan Denoljubov i Margita Goševa („Zlatna mimoza” za najbolju žensku ulogu), ali i likovi inspirisani istinitim događajem po kojem je i nastala ova izvanredna tragikomična i realistička filmska priča puna iznenađujućih obrta, u kojoj se reflektuje autorska empatija i posvećenost detaljima.

Kristina Grozeva i Petar Valčanov (Foto Pres služba festivala)

Film Grozeve i Valčanova osvojio je čak četiri hercegnovske festivalske nagrade, a na svečanosti uručenja ovih nagrada (a primili su ih Taraležkov i Goševa) publika je snažnim aplauzom dala svoju saglasnost, prepoznajući se i sama u ovom filmu o sumornoj svakodnevici u kojoj pošten čovek gubi bitku sa nemanima iz okruženja zaraženog korupcijom i teškim bolestima tranzicije.

Sve to su autori „Slave” prikazali tako vešto i uverljivo realistično. Kroz prizmu humora i uz upečatljiva glumačka ostvarenja ponuđena je uznemiravajuća slika odnosa pojedinca i društva opterećenog korupcijom, u kojem su i Canko i ta „pi-arovska” okrutnica Julija zapravo velike žrtve. Izvrstan film koji je do sada već osvojio 44 međunarodne filmske nagrade, distributer za Srbiju je hitro reagujući od danas stavio i na redovni repertoar bioskopa u Beogradu, Subotici i Nišu.

Bugarski mladi stvaralački tandem Grozeva – Valčanov nisu nepoznanica na međunarodnom filmskom nebu. Oni su za svoj dugometražni filmski prvenac „Lekcija” 2014. na festivalu u San Sebastijanu, u programu „Novi reditelji” dominantno osvojili glavnu nagradu, posle čega je usledio i solunski „Zlatni Aleksandar” za najbolju režiju i serijal svetskih priznanja, uključujući i nagradu Evropske Akademije za film.

„Lekciju” je videla i srpska festivalska publika, a o njemu je na stranicama „Politike” pisano kao o jednom od najboljih filmova na temu pogubnog uticaja velike evropske ekonomske krize na pripadnike srednje klase u nestanku i jednom od najboljih filmskih opservacija grabežljivosti i nemoralnosti velikih bankarsko-neoliberalnih sistema.

I sa „Lekcijom” i sa „Slavom” Kristina Grozeva i Petar Valčanov novim generacijama filmskih stvaralaca, pa i ovima na našem podneblju, održali su veoma korisno predavanje na temu kako se uz brižljivo napisan i razrađen scenario i veštu režiju može stvoriti delo modernog i elokventnog filmskog jezika, a sa čvrstom vezom sa realnošću. I sa onim što se zove društvena angažovanost.

Upravo na temu ovakve vrste autorske angažovanosti, u kratkom susretu proletos u Sofiji, Kristina Grozeva je za „Politiku” rekla: „I Petar i ja smo veoma zainteresovani za aktuelne društvene teme. Za teme o odnosu ljudi i zato volimo da kažemo da snimamo 'ljudske filmove', one koji pokazuju da ljudska bića poput učiteljice Nade u 'Lekciji' (takođe u tumačenju Margite Goševe, prim. aut.) ili železničara Canka u 'Slavi' zaista postoje u stvarnosti, bilo političkoj, bilo društvenoj.”

I „Lekcija” i „Slava” su filmovi za čije su scenarije kao inspiracija poslužili aktuelni novinski naslovi, rekla je Grozeva, najavljujući i treći film koji će se baviti korupcijom u savremenom, a još uvek tranzicionom bugarskom društvu. Tako će, kaže ona, opet zajedno sa Petrom Valčanovim, sa kojim je zajedno završila i Nacionalnu filmsku školu u Sofiji, zaokružiti jednu filmsku trilogiju.

Na pitanje da li će i u tom novom filmu glavni junak, poštenjačina poput Canka iz „Slave”, morati da se izvinjava ministru za ministarske greške i uvrede, Kristina Grozeva se nasmejala i odgovorila:

„Uvek postoje razlozi zašto moramo da se izvinjavamo nekom ministru ili nekom drugom političaru za greške koje oni sami čine. U ovom trenutku ne mogu vam mnogo otkrivati o novom filmu, ali vam mogu reći da se nadam da će bugarsku kinematografiju prestati da okružuju političari i službenici koji nemaju nikakav interes da se u nju guraju i guše kreativni duh intrigama i lobiranjima. Nadam se i da ćemo konačno moći da platimo naše glumce i druge saradnike koji su zajedno s nama radili oba ova filma, nastala uz pomoć prijatelja i bez ikakvog državnog finansiranja. Valjda će sada naša država preko Nacionalnog filmskog centra konačno prestati da nas zanemaruje...”.

Da li će se ovakve nade Goševe i Valčanova ostvariti tek će se videti. Podršku svoje zemlje svakako zaslužuju, jer su sa svoja dva dosadašnja celovečernja filma bugarsku kinematografiju tako snažno gurnuli i pozicionirali na međunarodnoj filmskoj sceni, sa koje je više decenija odsustvovala...