Руско-европско надметање за Либију

Истовремено, Либија је заинтересована за куповину руског оружја, открио је Денгов, уз стриктну назнаку да Москва поштује шестогодишњи ембарго УН на лиферовање ратне опреме заинтересованим купцима у тој земљи.

„Не стајемо ни на чију страну у том конфликту и не желимо да наоружавамо једне на рачун других”, истакао је Денгов, не објашњавајући ко је све у држави три сукобљене владе (две у Триполију и једне на истоку земље) данас заинтересован за руско наоружање.

Не зна се шта су све Гадафи и његови руски саговорници договарали 2008. године, током последње визите либијског лидера Москви. Прецизни детаљи недостају, али су „теме за дискусију” делимично ипак познате, и обухватају – изградњу руског нуклеарног реактора, градњу приморске железничке пруге дуге 550 километара између Сирта и Бенгазија, трговину оружјем, модернизацију бушотина и рафинерија... Све заједно: утаначени послови Русије и Гадафијеве Либије били су вредни више од 6,5 милијарди долара, али су осујећени избијањем „арапског пролећа” 2011. године.

Новообјављене руске пословне амбиције у Либији имају међутим једну непознаницу.

Наиме, како ће Москва обновити бизнис у Либији (лањска трговинска размена износила је оскудних 74 милиона долара) ако у тој северноафричкој држави још има купаца оружја, док УН тамо шаље већ шестог специјалног изасланика од 2011. године да издејствује мир између истока и запада земље са само шест милиона становника?

У Либији је данас још и више од 850.000 миграната (званични  Лондон тврди: више од милион) који гледају да се што пре одатле домогну Европе.

И док се Америка у овој фази либијских војно-политичких ковитлања држи упадљиво по страни, Европа мир у тој северноафричкој држави посматра у функцији разрешења мигрантске кризе. Поглед Европе на Либију у том контексту је разрок.

Наиме, колико крајем јула, француски председник Емануел Макрон састао се у Версају са Фајизом Сераџом, шефом прелазне владе Либије која има подршку УН, и маршалом калифом Хафтаром, који из базе на истоку земље не признаје режим у Триполију. Макрон је том приликом успео да издејствује обећање Сераџа и Хафтара да ће у Либији идуће године (без прецизирања тачно када) бити одржани први општи избори од 2014. године.

На вест о овом договору у Паризу, званични Рим већ данима оштро критикује Макрона због уплитања у „либијски случај”.

„У Либији је исувише много посредника и посредовања, а резултат је нула”, одсекао је ове седмице Анђелино Алфано, италијански шеф дипломатије.

Да пресече такав тренд и заустави плиму миграната, некадашњи колонијални управник Либије – Италија – од почетка августа предузела је серију одлучних корака. На захтев Триполија парламент у Риму је одобрио војнопоморску мисију унутар територијалних вода Либије.

Гасам Саламе, најновији специјални изасланик УН за Либију, тим поводом истиче да је сарадња Триполија и Рима „веома конструктивна”.

„Било би потпуно нереално игнорисати озбиљност изазова који представљају нерегуларне миграције. Свака земља има апсолутно право да контролише своје границе, а најбољи начин за то је кроз сарадњу са суседима”, истакао је Саламе, иначе некадашњи министар културе Либана.

Лидери режима на истоку Либије оштро су се изјаснили против уласка италијанске ратне морнарице у територијалне воде те афричке земље. Рим истовремено критикује Париз што француске базе у Нигеру не ставља на располагање европским настојањима да се мигранти још јужније у Сахари одврате од уласка у Либију.

„Разрешење нестабилности у Либији је апсолутни приоритет: УН треба тим поводом да преузму улогу снажног предводника”, сматра Алфано.

Либијска превирања и мигрантска драма на централном Медитерану можда ускоро стигну на дневни ред УН. Судбина некадашњег руско-либијског бизниса може са тим бити тесно повезана.