Rusko-evropsko nadmetanje za Libiju

Istovremeno, Libija je zainteresovana za kupovinu ruskog oružja, otkrio je Dengov, uz striktnu naznaku da Moskva poštuje šestogodišnji embargo UN na liferovanje ratne opreme zainteresovanim kupcima u toj zemlji.

„Ne stajemo ni na čiju stranu u tom konfliktu i ne želimo da naoružavamo jedne na račun drugih”, istakao je Dengov, ne objašnjavajući ko je sve u državi tri sukobljene vlade (dve u Tripoliju i jedne na istoku zemlje) danas zainteresovan za rusko naoružanje.

Ne zna se šta su sve Gadafi i njegovi ruski sagovornici dogovarali 2008. godine, tokom poslednje vizite libijskog lidera Moskvi. Precizni detalji nedostaju, ali su „teme za diskusiju” delimično ipak poznate, i obuhvataju – izgradnju ruskog nuklearnog reaktora, gradnju primorske železničke pruge duge 550 kilometara između Sirta i Bengazija, trgovinu oružjem, modernizaciju bušotina i rafinerija... Sve zajedno: utanačeni poslovi Rusije i Gadafijeve Libije bili su vredni više od 6,5 milijardi dolara, ali su osujećeni izbijanjem „arapskog proleća” 2011. godine.

Novoobjavljene ruske poslovne ambicije u Libiji imaju međutim jednu nepoznanicu.

Naime, kako će Moskva obnoviti biznis u Libiji (lanjska trgovinska razmena iznosila je oskudnih 74 miliona dolara) ako u toj severnoafričkoj državi još ima kupaca oružja, dok UN tamo šalje već šestog specijalnog izaslanika od 2011. godine da izdejstvuje mir između istoka i zapada zemlje sa samo šest miliona stanovnika?

U Libiji je danas još i više od 850.000 migranata (zvanični  London tvrdi: više od milion) koji gledaju da se što pre odatle domognu Evrope.

I dok se Amerika u ovoj fazi libijskih vojno-političkih kovitlanja drži upadljivo po strani, Evropa mir u toj severnoafričkoj državi posmatra u funkciji razrešenja migrantske krize. Pogled Evrope na Libiju u tom kontekstu je razrok.

Naime, koliko krajem jula, francuski predsednik Emanuel Makron sastao se u Versaju sa Fajizom Seradžom, šefom prelazne vlade Libije koja ima podršku UN, i maršalom kalifom Haftarom, koji iz baze na istoku zemlje ne priznaje režim u Tripoliju. Makron je tom prilikom uspeo da izdejstvuje obećanje Seradža i Haftara da će u Libiji iduće godine (bez preciziranja tačno kada) biti održani prvi opšti izbori od 2014. godine.

Na vest o ovom dogovoru u Parizu, zvanični Rim već danima oštro kritikuje Makrona zbog uplitanja u „libijski slučaj”.

„U Libiji je isuviše mnogo posrednika i posredovanja, a rezultat je nula”, odsekao je ove sedmice Anđelino Alfano, italijanski šef diplomatije.

Da preseče takav trend i zaustavi plimu migranata, nekadašnji kolonijalni upravnik Libije – Italija – od početka avgusta preduzela je seriju odlučnih koraka. Na zahtev Tripolija parlament u Rimu je odobrio vojnopomorsku misiju unutar teritorijalnih voda Libije.

Gasam Salame, najnoviji specijalni izaslanik UN za Libiju, tim povodom ističe da je saradnja Tripolija i Rima „veoma konstruktivna”.

„Bilo bi potpuno nerealno ignorisati ozbiljnost izazova koji predstavljaju neregularne migracije. Svaka zemlja ima apsolutno pravo da kontroliše svoje granice, a najbolji način za to je kroz saradnju sa susedima”, istakao je Salame, inače nekadašnji ministar kulture Libana.

Lideri režima na istoku Libije oštro su se izjasnili protiv ulaska italijanske ratne mornarice u teritorijalne vode te afričke zemlje. Rim istovremeno kritikuje Pariz što francuske baze u Nigeru ne stavlja na raspolaganje evropskim nastojanjima da se migranti još južnije u Sahari odvrate od ulaska u Libiju.

„Razrešenje nestabilnosti u Libiji je apsolutni prioritet: UN treba tim povodom da preuzmu ulogu snažnog predvodnika”, smatra Alfano.

Libijska previranja i migrantska drama na centralnom Mediteranu možda uskoro stignu na dnevni red UN. Sudbina nekadašnjeg rusko-libijskog biznisa može sa tim biti tesno povezana.