Трава на крову, поток у кући

А око ове ку­ће це­ло је ет­но-до­ма­ћин­ство у ма­лом: ми­ни­ја­тур­не ру­ком пра­вље­не брв­на­ре са­ла­ша, ам­ба­ра, мле­ка­ра, шта­ле, во­де­ни­це... Чак су и ко­зе и жи­ви­на ов­де у ми­ни­ја­ту­ри, по­себ­не ра­се.

Све ово де­ло је до­ма­ћи­на ку­ће Ми­ла­на Ко­ста­ди­но­ви­ћа (54), мај­сто­ра за др­во из Шљи­во­ви­це. Што ви­ди тај на­пра­ви, злат­не ру­ке има, ве­ле у се­лу за ње­га. На­ме­рио Ми­лан, са­мац у свом до­ма­ћин­ству, да му ку­ћа и окућ­ни­ца бу­ду не­што по­себ­но, па ни­је жа­лио тру­да. По стру­ци је дрв­ни тех­ни­чар, на ула­зу у то нео­бич­но има­ње има с ор­та­ком фир­му ко­ја се ба­ви пре­ра­дом др­ве­та.

– Пре де­се­так го­ди­на на овој на­шој ли­ва­ди, по­крај ре­ке Су­ши­це, ре­шим да на­пра­вим ку­ћу. Плац ра­ван и шу­мар­ци око­ло, а све бли­зу: бар­ска пру­га, ма­ги­страл­ни пут ка Мо­крој Го­ри, ин­ду­стриј­ска зо­на у Бра­не­шком по­љу, по­ме­ну­та ре­чи­ца. Гра­ди­тељ­ске по­сло­ве ра­дим сам, це­лу ку­ћу и све око ње – по­чи­ње при­чу Ко­ста­ди­но­вић.

По­пут ка­квог чар­да­ка, у ки­не­ском сти­лу („ето, та­ко сам иза­брао”) на­пра­вио је ку­ћу: ози­дао бло­ко­ви­ма и об­ло­жио др­ве­том, сав на­ме­штај сам на­пра­вио. На сва­ки од три де­ла ње­ног кро­ва на­нео је на­сла­ге зе­мље од 12 цен­ти­ме­та­ра, па у зе­мљу за­са­дио тра­ву. 

– Во­дом из ку­ће кроз це­ви на­вод­ња­вам тај трав­њак на кро­ву. Од про­ле­ћа до је­се­ни ту ра­сте тра­ва, а кад из­гу­ра на по­ла ме­тра, по­ко­сим је, као ли­ва­ду ис­пред ку­ће. Ка­ко ми је по­ко­ше­на окућ­ни­ца, та­ко је и кров. Ти­ме сам, уз нео­би­чан из­глед, до­био и бо­љу изо­ла­ци­ју ку­ће не­го од дру­гих при­род­них ма­те­ри­ја­ла. Ни град не мо­же да из­лу­па кров с трав­ња­ком, у ку­ћи је ле­ти хлад­ни­је, а зи­ми то­пли­је. Ки­ша не про­ла­зи, јер сам ис­под зе­мље из ко­је тра­ва ни­че ста­вио три изо­ла­ци­је. Ку­ћа је нео­бич­на и по то­ме што сам на­пра­вио да уну­тра про­ти­че по­то­чић, це­ви од обли­жњег бу­на­ра про­ву­као кроз ход­ник овал­ног об­ли­ка – при­ча нам Ми­лан.

Ро­дио се он два ки­ло­ме­тра ода­тле, у дру­гом де­лу се­ла где му са­да жи­ве ро­ди­те­љи. На том ро­ди­тељ­ском има­њу по­сто­је ста­ре се­о­ске гра­ђе­ви­не, ка­кве је Ми­лан по­же­лео да има и у свом до­ма­ћин­ству, по­ред „ки­не­ске ку­ће”. Али у ми­ни­ја­ту­ри, три пу­та ма­ње од по­сто­је­ћих. 

– Уз ку­ћу сам, на­лик на оне ве­ли­ке, на­пра­вио не­ко­ли­ко ма­лих брв­на­ра. Та­ко је во­де­ни­ца, на при­мер, ди­мен­зи­ја 1,3 ме­тра са 90 цен­ти­ме­та­ра, у ми­ни-из­да­њу су и дру­ге по­моћ­не гра­ђе­ви­не. За­то имам и три ма­ле ко­зе ка­ме­рун­ске ра­се, та­ман то­ли­ке да ста­ну у ма­лу шта­лу. И ко­ко­ши су ми ма­ле, све су цвр­ци­ни, ка­ко их зо­ву. А имам на има­њу и риб­њак па­стрм­ке (нор­мал­не ве­ли­чи­не) са 7.000 ко­ма­да, као и је­зе­ро са до­ма­ћом ри­бом кр­ку­шом и кле­ном. То­га не би би­ло без ре­ке Су­ши­це ко­ја ову­да про­ти­че – до­да­је наш са­го­вор­ник.

Па до­бро, ка­же­мо му док нам по­ка­зу­је ово што је ство­рио, зар мај­стор злат­них ру­ку, ка­кав је он, мо­ра да жи­ви сам. Где је ов­де жен­ска ру­ка, до­бра до­ма­ћи­ца да ове по­себ­но­сти опле­ме­ни: – Ех, би­ло је мно­го при­ли­ка за же­нид­бу. Али не дам се пре­ва­ри­ти. Ко зна да ли бих он­да све ус­пео ова­ко да на­пра­вим. Ша­лим се, на­рав­но, ни од же­нид­бе не бе­жим. Ви­де­ће­мо – ка­же уз осмех Ми­лан Ко­ста­ди­но­вић.