У Канаду, по прстен за Милојку

Десет дана путовали су паробродом југословенски печалбари у обећану Канаду - не би ли зарадили за породицу или вратили дугове; а једина утеха им је била што су знали да је то само привремено и да ће остати свега три или четири године. Да би купили карту за брод, која је стајала 260 долара, ову велику суму за сеоско домаћинство обезбеђивали су углавном залагањем породичног имања као јемство за добијање банкарског кредита. Уколико би се на канадској прерији или у руднику разболели и вратили, што је био чест случај, банка би аутоматски активира хипотеку...

И пре тог пута били су подвргнути темељним лекарским прегледима. Најпре у Загребу где су им загледали руке да се увере да су заиста земљорадници, а онда су ишли у Хамбург, Антверпен, Ротердам или Париз где су их чекали лекари које је ангажовала канадска влада. У имиграционом бироу одговарали су на питања попут оних „кад цвета јабука” и „колико дуго крмача носи младунче”, како би утврдили да ли су доиста пољопривредници, сељаци.

О њима је реч на вечерашњој изложби од 19 часова у Етнографском музеју „Сунце туђег неба ‒ досељеници из Југославије у Канаду 1924–1930” аутора Милована Мрачевића, чији је деда Лазар радио као рудар у Невади (САД), а отац Петар у Канади, где је и преминуо, с жељом да му се пепео развеје у родној Херцеговини. Овај Херцеговац je записао да је наш човек емигрирао како би „купио себи одело, променио кров на штали и донео златан прстен Милојки са којом се био тајно заручио...”

Повод за ову изложбу је 150 година Канадске конфедерације, а током њеног трајања до 5. септембра посетиоци ће чути Милованове интервјуе са нашим рударима из 1985. године, које је уступио РТС-у и Радио Београду, док ће стручна вођења бити сваки дан, сем недеље, од 10.30 часова.

Рођен у Ванкуверу, Мрачевић је дипломирао и магистрирао историју на универзитету Британске Колумбије. Написао је комад „Сунце туђег неба” који је у рударском Лазаревцу извео Пулс театар, 2013. угостило Стеријино позорје, а ауторова жеља је да се комад о рударима поново обнови.

‒ Грађу сам пронашао у Канади и у Фонду 420 Генералног конзулата Краљевине Југославије из Монтреала, који се налази у Архиву Југославије, где је похрањено 5.000 исељеничких досијеа. У Канаду су највише одлазили Хрвати и наши Војвођани: Италијани, Немци; Македонци ‒ прича Мрачевић.

С почетком економске кризе 1930. завладала је масовна незапосленост и многи Канађани нису могли да нађу посао. Имигранти, као најосетљивији део становништва, често су се разбољевали од туберкулозе или рударске болести силикозе. После само неколико година толико би тешко дисали да више не би могли да раде у руднику. Живели су у нехигијенским условима; један је спавао у кревету пре подне, други ‒ који је радио у трећој смени, у том кревету спавао би поподне.

‒ Жене су долазиле да се придруже мужевима. Неудата жена могла је да дође и да ради као кућна помоћница. Пошто је исељеништво већински било мушко, она би се релативно брзо удала. Већина печалбара, међутим, остала је неожењена. Планирали су да се врате и ожене, али криза им је пореметила планове. Један рудар ми је рекао: „Да сам се оженио, не бих сада био у старачком дому...” Занимљив је био Немац Јохан Бајер који је навео да је емигрирао бежећи од жене ужасне нарави са којом је немогуће живети. После се сазнало да је побегао од дугова ‒ наводи Мрачевић.

Чуо је и за једну нашу жену која је тамо ментално оболела. Наш конзулат није хтео да је врати, јер су сматрали да је боље да њено вишегодишње лечење буде на терету Канаде, а не Југославије. ‒ Нисам уврстио њену причу, имао сам осећај да би то била повреда њене приватности. Било је и случајева самоубиства ‒ каже наш саговорник.

Оне који су остајали без посла наш конзулат је представљао као болесне, измишљајући за њих гастритис или реуматизам, да би им осигурали пароброд и повратак у домовину. Кад су сиромаштво и незапосленост постали распрострањени, а њих било више од хиљаду, конзулат је престао да даје лажне изговоре и наводио је сиромаштво као разлог за депортацију. У међувремену многи су умирали од болести.

Мрачевић је приказао и успешне печалбаре, оне који су стигли када је економија била још јака, зарадили и вратили се. Из Југославије у Канаду је између 1924–1930. отишло 25.000 људи, а око 3.000 се вратило. Неки су се вратили 1947. и 1948, желећи да учествују у послератној изградњи и одговоре на позив владе да се врате у земљу.

‒ У Канади су се многи прикључили радничким покретима и подржавали комунистичку политику. Они за монархију, мислили су да ће овдашњи комунисти да их стрпају у затвор. Један рудар ми је рекао: „Дошли смо на неколико година и – изгубили смо се.” Од оних са којима сам причао нико се није жалио на економски део живота. После Другог светског рата биле су прилике да се заради. После рударства бавили су се риболовом, неки су отворили дућане, а мој отац је постао власник хотела ‒ каже Мрачевић.

Ко је имао прејаку жал за родном грудом, он се вратио.

‒ Тада се говорило: „Отишао у домовину да умре.” Када сам био мали, један наш пријатељ, који је имао 60 година, дошао нам је у посету. Рекао је да иде у Југославију, а ја сам питао: „Да ли идеш тамо да умреш?” Толико сам био навикао на ту реченицу ‒ каже Мрачевић.

Његову нову драму „20. век” режираће ускоро Славенко Салетовић. Истиниту прича о југословенском исељенику, учеснику балканских ратова, Првог светског рата, Шпанског грађанског рата и Мађарске револуције. Комад о судбини која изазива поштовање.