Одлазак краља свих филмских луда

 Маршалов филм снимљен је још 1953. године, а сцена у школском дворишту догађа се средином седамдесетих година прошлог века. Моја генерација је тек тада почела да открива Џерија Луиса и серијал филмова које је радио у непревазиђеном тандему са Дином Мартином. Каснили смо, такво је време тада било, али смо филмове тог америчког „краља комедије“ ипак достигли. „Идеш да гледаш тог кревељатора“, сећам се и тог очевог коментара на моју молбу да ми да паре за улазницу у Кинотеку, па да и ја видим филм који је Аца тако пластично препричао, све прибојавајући се да ћу морати да саслушам и наставак тока очевих мисли. А тај ток је, као и код свих озбиљних и одговорних војних лица са идеолошки униформног Истока, тада још увек могао да доведе и до реченице да су филмови Џерија Луиса, баш попут кока-коле и фармерки, ништа друго до најобичнија америчка, империјалистичка пропаганда. .

Ко је, осим пасионираних филмофила, оних ретких који су видели света и евентуално друга Тита који је обожавао филмове, тих година уопште размишљао о Џерију Луису као о симболу онога што се зове индустрија забаве. Ко се на овим нашим просторима уопште уносио у размишљања о томе како су он и Дин Мартин са тим својим смехотресним комедијама (16 заједничких) које су једна за другом настајале још од 1949. године (до 1956. до када су били везани уговором за холивудски „Парамаунт“) засмејавали и радовали гледалиште Америке али и остатка света који је тек почео да зацељује тешке ране Другог светског рата, спајајући у смеху и обе стране хладноратовског зида.

Временом сам одгледала све заједничке Луисове и Мартинове филмове, од „Моје пријатељице Ирме“, преко „Артиста и модела“ и „Холивуда или пропасти“, дакле све оне који су настајали углавном као адаптација познатих позоришних и филмских комедија, и у томе сам бескрајно уживала. Смејала сам се (признајем, никада ваљајући се као ономад на Ацине имитације), на тај маестрално изведен контраст између прелепог Дина Мартина и његовој глуми уравнотеженог романтичног певача и Џерија Луиса, тог вољеног „кревељатора“ са лицем од гуме што свог партнера непрекидно омета својим необузданим лакрдијашким испадима.

Свету већ дуго недостаје забављач калибра Џерија Луиса. Сада, када је и физички нестао – у својим позним годинама и на леп начин – окружен својом породицом, за шта се свевишњи побринуо јер Луис је и као велики филантроп за живота још доказао и да је добар човек – тај недостатак се продубљује. Остаје сада пуно посла и за његове биографе, за све оне који ће тек писати и о детињству Џозефа Левича алиас Џерија Луиса (држава Њу Џерси, 16. март 1926), када је већ са пет година наступао у водвиљима заједно са својим родитељима – забављачима, изводећи самостално певачке тачке. Писаће се поново и о томе како се издржавао као конобар и као разводник у позориштима покушавајући да се пробије као комичар и имитатор познатих звезда. Филмска историја већ је забележила како је Луис 1946. започео сарадњу са тада потпуно анонимним певачем Дином Мартином и како су њих двојица захваљујући успешним наступима у ноћним клубовима прво доспели на кабаретску сцену, брзо потом и на телевизију, али и из тог периода има још толико материјала за истраживање.

И за сећање. Рецимо, на изненађујућу, драмску улогу у филму Емира Кустурице „Аризона дрим“, због које се о Луису писало из сасвим једног новог угла. Или, сећање на његов боравак на 66. Канском фестивалу 2013. године када је, тада 87-годишњем, насмејаном, чилом и бодром Џерију Луису била уручена „Златна палма“ за животно дело и у ту част били приказани филмови „Човек за даме“ из 1961, у којем је ова легенда превазишла себе и испред и иза камере, али и тада најновији филм „Макс Роуз“ Денијела Ное у којем је играо једну од две главне улоге.

 „Коначно сам пронашао сценарио свог животног калибра и физиологије“, говорио је тада за Ноев филм, а у канској бележници остало је записано и како су га новинари као по команди обасули питањем: „Ко је по вама најсмешнији комичар?“ и како је Џери Луис к'о из пушке одговорио: „Кери Грант! И Берт Рејнолдс! И замислите – не ја!“, на шта се Каном заорио заразан смех.

Кански фестивал је имао слуха и осећаја да Џерија Луиса награди још за живота. Чланови Америчке академије за филм Оскара ће му доделити постхумоно. Америчка филмска критика га је током каријере ионако најчешће игнорисала, за разлику од, рецимо, француске критике која га је славила као „краља лудости“...

У 91. години отишао је са овог света последњи бурлескни комичар из златне ере америчке комедије. Са оног другог света смејаће нам се тај занесењак и неуморни лакрдијаш што је имао рашта се и родити.