Odlazak kralja svih filmskih luda

 Maršalov film snimljen je još 1953. godine, a scena u školskom dvorištu događa se sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Moja generacija je tek tada počela da otkriva Džerija Luisa i serijal filmova koje je radio u neprevaziđenom tandemu sa Dinom Martinom. Kasnili smo, takvo je vreme tada bilo, ali smo filmove tog američkog „kralja komedije“ ipak dostigli. „Ideš da gledaš tog kreveljatora“, sećam se i tog očevog komentara na moju molbu da mi da pare za ulaznicu u Kinoteku, pa da i ja vidim film koji je Aca tako plastično prepričao, sve pribojavajući se da ću morati da saslušam i nastavak toka očevih misli. A taj tok je, kao i kod svih ozbiljnih i odgovornih vojnih lica sa ideološki uniformnog Istoka, tada još uvek mogao da dovede i do rečenice da su filmovi Džerija Luisa, baš poput koka-kole i farmerki, ništa drugo do najobičnija američka, imperijalistička propaganda. .

Ko je, osim pasioniranih filmofila, onih retkih koji su videli sveta i eventualno druga Tita koji je obožavao filmove, tih godina uopšte razmišljao o Džeriju Luisu kao o simbolu onoga što se zove industrija zabave. Ko se na ovim našim prostorima uopšte unosio u razmišljanja o tome kako su on i Din Martin sa tim svojim smehotresnim komedijama (16 zajedničkih) koje su jedna za drugom nastajale još od 1949. godine (do 1956. do kada su bili vezani ugovorom za holivudski „Paramaunt“) zasmejavali i radovali gledalište Amerike ali i ostatka sveta koji je tek počeo da zaceljuje teške rane Drugog svetskog rata, spajajući u smehu i obe strane hladnoratovskog zida.

Vremenom sam odgledala sve zajedničke Luisove i Martinove filmove, od „Moje prijateljice Irme“, preko „Artista i modela“ i „Holivuda ili propasti“, dakle sve one koji su nastajali uglavnom kao adaptacija poznatih pozorišnih i filmskih komedija, i u tome sam beskrajno uživala. Smejala sam se (priznajem, nikada valjajući se kao onomad na Acine imitacije), na taj maestralno izveden kontrast između prelepog Dina Martina i njegovoj glumi uravnoteženog romantičnog pevača i Džerija Luisa, tog voljenog „kreveljatora“ sa licem od gume što svog partnera neprekidno ometa svojim neobuzdanim lakrdijaškim ispadima.

Svetu već dugo nedostaje zabavljač kalibra Džerija Luisa. Sada, kada je i fizički nestao – u svojim poznim godinama i na lep način – okružen svojom porodicom, za šta se svevišnji pobrinuo jer Luis je i kao veliki filantrop za života još dokazao i da je dobar čovek – taj nedostatak se produbljuje. Ostaje sada puno posla i za njegove biografe, za sve one koji će tek pisati i o detinjstvu Džozefa Leviča alias Džerija Luisa (država Nju Džersi, 16. mart 1926), kada je već sa pet godina nastupao u vodviljima zajedno sa svojim roditeljima – zabavljačima, izvodeći samostalno pevačke tačke. Pisaće se ponovo i o tome kako se izdržavao kao konobar i kao razvodnik u pozorištima pokušavajući da se probije kao komičar i imitator poznatih zvezda. Filmska istorija već je zabeležila kako je Luis 1946. započeo saradnju sa tada potpuno anonimnim pevačem Dinom Martinom i kako su njih dvojica zahvaljujući uspešnim nastupima u noćnim klubovima prvo dospeli na kabaretsku scenu, brzo potom i na televiziju, ali i iz tog perioda ima još toliko materijala za istraživanje.

I za sećanje. Recimo, na iznenađujuću, dramsku ulogu u filmu Emira Kusturice „Arizona drim“, zbog koje se o Luisu pisalo iz sasvim jednog novog ugla. Ili, sećanje na njegov boravak na 66. Kanskom festivalu 2013. godine kada je, tada 87-godišnjem, nasmejanom, čilom i bodrom Džeriju Luisu bila uručena „Zlatna palma“ za životno delo i u tu čast bili prikazani filmovi „Čovek za dame“ iz 1961, u kojem je ova legenda prevazišla sebe i ispred i iza kamere, ali i tada najnoviji film „Maks Rouz“ Denijela Noe u kojem je igrao jednu od dve glavne uloge.

 „Konačno sam pronašao scenario svog životnog kalibra i fiziologije“, govorio je tada za Noev film, a u kanskoj beležnici ostalo je zapisano i kako su ga novinari kao po komandi obasuli pitanjem: „Ko je po vama najsmešniji komičar?“ i kako je Džeri Luis k'o iz puške odgovorio: „Keri Grant! I Bert Rejnolds! I zamislite – ne ja!“, na šta se Kanom zaorio zarazan smeh.

Kanski festival je imao sluha i osećaja da Džerija Luisa nagradi još za života. Članovi Američke akademije za film Oskara će mu dodeliti posthumono. Američka filmska kritika ga je tokom karijere ionako najčešće ignorisala, za razliku od, recimo, francuske kritike koja ga je slavila kao „kralja ludosti“...

U 91. godini otišao je sa ovog sveta poslednji burleskni komičar iz zlatne ere američke komedije. Sa onog drugog sveta smejaće nam se taj zanesenjak i neumorni lakrdijaš što je imao rašta se i roditi.