Битка за кинеско тржиште књига

Повремено вам се чини да сте на изложби примењене уметности, а не на сајму књига. Амбициозан је и наступ Ирана, земље почасног госта, на одлично дизајнираном  штанду (500 метара квадратних), с обиљем књига и великом делегацијом писаца, илустратора, преводилаца и издавача. Слоган иранског наступа је: „Живописни сан на путу свиле.”

Домаћини воде рачуна о геополитичкој равнотежи, европски и азијски излагачи су отприлике подједнако заступљени, ту су и Американци.

Већ првог дана сајма одржан је Међународни издавачки форум, професор Радосав Пушић, шеф Катедре за синологију на београдском Филолошком факултету, говорио је о превођењу кинеске књижевности код нас и српске у Кини. Нажалост, Андрићеве, Кишове и Павићеве књиге преведене су са језика посредника, енглеског и француског, не са српског. Домаћини истичу да је Србија важна, да желе наставак и продубљивање сарадње и требало би искористити шансу.

На Књижевној бини, на самом уласку у сајам, о односу наше усмене књижевне традиције, великих романа 20. века и савремене књижевности говоре професор Пушић и писци Владан Матијевић и Владимир Пиштало. Брзо и беспрекорно, у оба смера, преводи професорка Ђин Сјаолеи. Публика реагује, пита, тражи препоруке за превођење... Испоставља се да највећи део присутних студира језике, неки од њих и српски. Говорници из Србије добијају срдачан аплауз, већи комплимент им није потребан.  Следе интервјуи за Српску редакцију Кинеског радија. Два сата касније, на српском штанду, разговор  о путопису, есеју и поезији у нашој књижевности. Ђин Сјаолеи је у ова два дана у Пекингу урадила трећу верзију сопственог препева „Суматре” Милоша Црњанског. Каже, другачије осећа носталгију него када је песму раније преводила. Овде јој недостаје Србија, синови су јој тамо, а у Београду јој је недостајала Кина. Професорка говори стихове Црњанског на кинеском, Владимир Пиштало на српском. Дирљиво.

У дану када је овај текст планиран за објављивање, на штанду Србије биће промовисани нови преводи српских писаца на кинески, издања куће Анхуи која је суфинансирало наше Министарство културе и информисања. Реч је о романима Мирјане Новаковић, Оливере Аелкић, Срђана Ваљаревића и Владислава Бајца. Као гост свог издавача, Бајац промовише кинеско издање „Књиге о бамбусу”, а заједно са још неколицином писаца из иностранства, добио је неку врсту саветничког звања за превођење са простора са којих долази.

С нестрпљењем се очекују сајамски дани отворени за широку публику. Титулу „амбасадор читања” ове године носи Лију Џенјун, писац који је 2014. отворио Сајам књига у Београду. Он је велика звезда у Кини, по његовим романима и сценаријима снимљено је десетак филмова и телевизијских серија, кажу и најскупљи кинески филм „Сећање на 1942”. Филм је снимљен по истоименом роману који је преведен и код нас. Тиражи књига Лију Џенјуна у Кини крећу се између милион и милион и шесто хиљада примерака. Тренутно је актуелан његов роман „Нисам учила свог мужа”, а књиге су му до сада преведене на двадесет и осам језика. Сајамска организација у Пекинг је беспрекорна, једини проблем који можете да имате је онај са интернетом, овде су претраживачи, апликације, програми други, на кинеском језику, разуме се. Можда је то и добро, нема сажимања времена, нема илузије да је све тако доступно и толико близу. Овде се говори универзалним језиком књижевности, тако кажу Кинези и треба им веровати.